Beogradske priče: Gorivo samo za gospodu

PRVE benzinske pumpe u našem gradu smatrane su luksuzom, baš kao i automobili, koji su bili isključiva privilegija dobrostojećeg sloja sugrađana.

Kako objašnjava Bratislav Petković, osnivač Muzeja automobila, prve pumpe su prodavale benzin po paprenim cenama.

OD JEDAN DO DVANAEST

- IAKO je nabavna cena u Rumuniji bila oko jedan dinar, pa čak i niža, na pumpama u gradu dostizala je vrtoglavih osam do čak deset dinara - objašnjava Petković. - U unutrašnjosti je za litar goriva plaćano i do 12 dinara.

Ovako surovo tržište je umnogome onemogućavalo razvijanje automobilizma.

- Trgovci gorivom imali su prilično jasne stavove - ako neko ima dovoljno para da kupi automobil, koji je koštao kao jedna osrednja kuća, onda može da priušti i gorivo koje je vrlo skupo - objašnjava Petković.- Tridesetih godina u Beogradu su smatrali da su automobili "igračke veoma bogatih ljudi".

Uskoro je osnovan "Auto-klub", pa su njegovi članovi ustanovili klupsku pumpu, i tamo su uspeli makar da ublaže cenu do iznosa od pet do šest dinara, ali i to je bilo kratkog veka, jer je to potrajalo oko pola godine. Onda su, po dobrom, starom srpskom običaju izbile nekakve svađe, krađe i nesuglasice, pa je ovaj način nabavke goriva propao.

- Najčešće su pumpe pripadale velikim kartelima, a u međuratnom periodu ovde je bio najjači "Šel" - dodaje naš sagovornik.- Sa druge strane, ostala je poznata pumpa kod slepog vozača Bože Tvrdišića, u Dečanskoj ulici, kao i na Mostaru, kod izvesnog Šarca, koji je imao jednu nogu vidno kraću. Bio je običaj da ondašnji šoferi invalidima nađu uhleblje tako što bi radili na pumpi, a Tvrdišić je bio jedan od prvih vozača u Beogradu, kao i osnivač Udruženja šofera. Njegove tadašnje kolege su, zbog solidarnosti, često kod njega sipali gorivo.

* Boža Tvrdišić

Istini za volju, tek kasnih tridesetih godina prošlog veka počelo je postavljanje pumpi kada je počelo uvažavanje bezbednosnih zakona, prema kojima rezervoar treba da bude ukopan pod zemlju. Do tada nijedna benzinska stanica nije imala električni pogon koji bi istakao gorivo.

"UBITAČNA" CARINA

AUTOMOBILSKI motori onog doba imali su rad koji je "trpeo" nekvalitetan benzin, sa "teškim rasponima" od 50 ili 60 oktana. Ugao paljenja bezmalo se menjao od punjenja do punjenja.

- Čak su i zvanične vlasti, sudeći po njihovom ponašanju, bitno uticale na kočenje motorizacije - zaključuje naš sagovornik. - Tako, na primer, carina za uvoz automobila bila je stoprocentna, iako je Jugoslavija bila zemlja koja nije imala auto-industriju, pa samim tim nije imala koga da štiti. Ipak, sudeći po ponašanju ondašnjih vlasti, trebalo je da automobilisti da postanu "krave muzare" koje pune budžet.

* "Sipaj ne pitaj"

JAKA ŽELEZNICA

ŽELEZNICA predratne Jugoslavije bila je prilično jaka u ono vreme, i smatralo se da zadovoljava osnovne potrebe putovanja. To se ogledalo u parametru koji je govorio da se "fijakerom može za pola dana stići od pruge do bilo kojeg mesta u Srbiji".

Za ono vreme to je bilo sasvim dovoljno, pa ekstravagantnost koju su predstavljali vozači nije nagoveštavala da će automobili jednom preuzeti primat od vozova.

SRETEN I APOTEKA

PRVI šofer u Beogradu bio je Sreten Kostić koji je 1903. godine provezao kroz grad prvi automobil marke "neselsdorf". Njegove muke sa benzinom bile su neprevaziđene, jer je u ono vreme mogao da ga kupi samo u apotekama, i to u malim flašicama. Pre 114 godina, tržištu benzin ni za šta drugo nije trebao.