Beogradske priče: Svetlo i tama Srbije

GOSTI Skadarlije često viđaju glumca Milana Milosavljevića kako u gospodskom odelu prođe ovom boemskom gradskom ulicom. Pronosi starinski duh i vanvremensku mudrost starog barda. Sreću ga i stanovnici Ivanjice, jer već sedam godina redovno učestvuje na "Nušićijadi". Kako bi to išlo bez njega?

Možda i nema boljeg sagovornika koji će nas podsetiti na život čoveka koji je obeležio Beograd, ali i koji će nas podsetiti na podužu listu svega šta ne bismo smeli da zaboravimo, a Nušić nam je ostavio u amanet.

"Običan" život

SEDIMO u kultnom restoranu "Dva jelena" (a gde bismo drugde) i razgovaramo o velikom piscu. Već na početku naš sagovornik kaže da možda pisac i ne bi toliko često dolazio u Skadarliju da nije morao da "juri glumce", koji bi često ovde zabasali.

- Neverovatno je šta je sve taj čovek uspeo da "spakuje" u jedan običan ljudski život - podseća Milosavljević. - Pored pozorišnih komada za koje su mnogi čuli, brojnih knjiga, on je jedan od osnivača Umetničkog paviljona "Cvijeta Zuzorić", mnogih građanskih društava, bio je diplomata, pa i inicijator prvog novinarskog bala na Adi Ciganliji.

Ne bi novinarski susret bio veliki poduhvat, pripoveda naš sagovornik, da bal nije održan u doba kada je Ada još bila ostrvo, kada nije bilo Savskog jezera, a do odredišta se moralo čamcima. Posle trodnevnog slavlja i halabuke, nije bilo lako vratiti se nazad, jer su mnogi bauljali.

Nušić je bio izuzetan retoričar, čovek čije raskošno obrazovanje je dopiralo do mnogih tačaka koje su njegovim savremenicima bile daleke, a ostao je poznat i kao autor knjige "Retorika".

Osnovao je Makedonsko narodno pozorište u Skoplju, a u vreme kralja Milana Obrenovića odrobijao je neko vreme zbog pesme "Dva raba". U Prvom svetskom ratu gubi sina jedinca Bana.

- Smederevci ga takođe prihvataju kao svog, iako je rođen u Beogradu. Otac mu je bio trgovac, koji se našao u poslovnim mukama i odlučio je da se porodica preseli put tog grada. Mali Branislav je tada imao šest godina. Ili, ako ćemo precizno, tada nije izabrao ovaj pseudonim, već je rođen kao Alkibijad Nuša. Mada je tokom obimnog umetničkog stvaranja koristio i onaj - Ben Akiba.

U duhovitom stilu, Milosavljević pominje da je Ivanjica prvi put pomenuta u jednom književnom delu kada "Gospođa ministarka" zetu preti rečima "viđen si za Ivanjicu", jer je tada ova varoš bila pogranična i sinonim za nedođiju.

- Pre 50 godina Soja Jovanović je baš u Ivanjici napravila Festival filmske komedije na kojem su se okupljali svi viđeni komičari onog doba. Posle četiri sezone neko se setio da "ne priliči da se tako svetkuje" u rodnom mestu Draže Mihailovića, pa je festival ukinut, a obnovljen je pre sedam godina.

Učena glava

NUŠIĆ je istovremeno bio i veoma ozbiljan i vrlo duhovit čovek. Naš sagovornik ga doživljava kao jednu od najučenijih glava koje je ovaj narod ikada iznedrio.

- Neko je rekao da je on bio i svetlo i tama Srbije. Označio je i opisao sve što je dobro i sve što je loše. I, slušajući ili čitajući njegove misli danas, uviđamo da skoro ništa od toga nismo promenili. Možda bi, gledajući svoj Beograd, rekao: "Bože, što se izgradio...", ali sve ostalo ga baš ne bi usrećilo.

Milosavljević pamti i veoma tešku anegdotu koja zbori o tome kako je jedna novinarska ekipa nedavno stajala na Trgu republike i pitala slučajne prolaznike kome je posvećen spomenik Branislavu Nušiću.

* Nušić i "naslednik"

- Jedni su samo odmahivali glavom, drugi govorili da je "to neki novinar", treći su, nagađajući, pominjali ime Đure Jakšića... A malo ko zna da je, posle Nušićeve smrti, zdanje Narodnog pozorišta jedini put u istoriji bilo obmotano crnim platnom u znak pijeteta prema ovom kolosu.

Upravo u slavu velikog barda, Milosavljević nam je ispričao anegdotu koja je sasvim u stilu Nušićevog dela. Kao da je mag teatra hteo "svom nasledniku" da priredi smicalicu.

- Prošle godine se u Ivanjici pojavio investitor iz Švedske, čovek koji je prvi uložio znatan novac u ovom kraju, kupio je hotel i prisustvovao "Nušićijadi". Organizatori su nas upoznali, predstavili me, onako kostimiranog kao Branislava Nušića, i sve je nastavljeno svečarskim ritmom. U toku je bio direktan radio-prenos kada su šarmantnog Šveđanina upitali da li je upoznat kome je posvećena manifestacija i da li zna ko je Nušić.

Ovaj je, kao iz puške odgovorio: "Kako ne bih znao, malo pre sam ga upoznao!". Nespretna novinarka nije razumela situaciju pa reče gostu kako je gospodin Nušić umro. Čovek je bio u šoku. "Kako, bre, umro, malopre je sasvim dobro izgledao"! Jedva su ga povratili iz šoka.

OD SKUPE ŽENE DO BUDALE

BEZBROJNE su anegdote vezane za Branislava Nušića, a glumac za ovu priliku citira samo neke od njih.

Kada mu se jedan mlad čovek obratio kukajući kako se tek oženio, a već je do guše u dugovima, ovaj ga je "utešio" rečima: "Ne brinite mladiću, žena je skupa stvar, ali zato dugo traje"!

- Jedne noći u skadarlijskom mraku naleteo je na njega jedan pijani rmpalija, a prolaz kroz koji je trebalo da se mimoiđu bio je vrlo uzak. Na grmljavinu krupnog čoveka kako se nikada ne sklanja s puta budalama, Nušić je odgovorio kao iz topa: "Ne brinite, ja se budalama uvek sklanjam".

Najzad, kada je jednom dockan došao kući, žena ga je ljutito upitala koliko je sati, a on odgovorio kako je tek deset.

- Utom je na velikom, zidnom časovniku zvono udarilo samo jednom. Vešto je rekao: "Ženo, ne misliš valjda da naš sat otkucava nulu"?