Beogradske priče: Siluete zaboravljenih straćara

SEĆANjA su kao pogled kroz ključaonicu. Kroz njih se vidi više nego kroz širom razjapljena vrata. Ovako je govorio Antun Gustav Matoš, jedan od ljubitelja Beograda i njegove istorije, dok je sedeo za nekim od skadarlijskih stolova.

Tako počinjemo priču kroz sećanja onih koji su nekada bili akteri događaja o kojima se naširoko pripovedalo u gradu.

Varoš beogradska o kojoj danas kroz setu pričamo nekad je bila znatno manja. Kako beleži Zorica Civrić u knjizi "Život u Srbiji uoči elektrifikacije" 1890. godine, Beograd je imao 55.000 stanovnika i bio je najnaseljeniji grad u Srbiji. Drugi po veličini bio je Niš sa oko 20.000, a za njim je bio Leskovac sa 12 i Požarevac sa 11.000 stanovnika.

Beograd tog doba imao je 2.098 kuća od tvrdog materijala i 3.350 od slabe građe. Potom, 1906. godine gradom su dominirale prizemne kuće kojih je bilo oko 83 odsto, dok je svega 60 kuća bilo višespratno.

Kavaljeri i cepanice

HRONIČARI tog Beograda uvek su pisali sa setom, prisećajući se i svoje i gradske mladosti. Naravno, svako sećanje ima svoju subjektivnu težinu, pa je tako bilo i sa beležnicima ovih priča.

Neke od njih čuvaju se u Arhivu Radio Beograda, koje je ova ugledna institucija prosledila PTT muzeju, pa citiramo upečtaljive među njima. Svojevremeno ih je prikupio Dimitrije Đorđević u zbirci "Sećanje na stari Beograd".

Tako je opstala priča o penzionisanom kapetanu Maksi, koji je u gradu bio poznat po junačkom držanju u prethodnim ratovima, a u ono, strogo moralno doba, voleo je i da ima lepe služavke. Pripovedač beleži kako je to umelo da ima i svojih nezgoda. Sve ovo se događalo u drugoj polovini 19. veka.

- Njegove lepe služavke imale su veliki broj obožavalaca, pa je kapetan Maksa ponekad muku mučio - beleži Đorđević. - Da bi stao zlu na put, kapetan je jedne noći sačekao "kavaljera" svoje služavke sa revolverom u ruci i, bez velikog objašnjavanja, naterao ga da uđe u podrum. Pokazao mu je testeru i hvat bukovih drva, govoreći: Ako ovo istružeš do ujutru, pustiću te, a ako ostaviš samo jednu cepanicu, predaću te policiji, pa ti posle njima objašnjavaj šta si tražio noću u tuđoj kući.

To reče i zaključa podrum. Nesrećni ljubavnik je do sedam sati ujutru nastrugao ceo hvat drva, iako pre toga nikad nije uzeo testeru u ruke. Ujutru mu je kapetan Maksa otključao vrata i podrugljivo rekao: "Pa, izvolite i drugi put!"

Od tada su ljubavnici njegovih služavki pauzirali sa posetama, čim bi čuli da je kapetan Maksa kupio novi hvat bukovih cepanica.

Švabine muke

Sledeća "žrtva" Đorđevićevih sećanja zabeleženih u radio arhivi bio je Ljuba Švaba, boem onog doba i večito sklon osmehu i smicalicama.

Jednom je, kaže pripovest, okupio sve svoje pajtose i rekao da obezbede meze, a on će za sve njih da obezbedi piće, pa ako treba, druženje će da potraje do zore.

Njima se dopala ideja, jer su znali da je Švabu bilo lakše nahraniti nego napojiti. Glavni junak priče im je, šeretski, nagovestio kako će ih odvesti "Kod četiri lava", što će se ispostaviti neobično bitno za priču.

Na pitanje gde je ta kafana, ovaj im je pokazao terazijsku česmu i četiri lava kroz čija usta teče voda. Reče da ovde mogu da piju do zore ako treba.

Bilo kako bilo, "osveta se servira hladna", pa su pajtosi sačekali da Ljuba Švaba zapadne u nevolju, a to je bilo kad je ispratio ženu na put, a on se usred kafane zalepio za jednu zanosnu udovicu.

Supruga je slutila Švabinu smicalicu i ovaj je morao da za zakune u svoje raskošne brkove da će joj, dabome, biti veran. Podsećamo, u ono vreme su brkovi bili neizostavni deo "imidža" svakog uglednog muškarca, i naprasno brijanje bi privuklo nemalu pažnju i iznenađenje javnosti.

Sumnjičava žena je imala svoj plan, i odglumivši da je otputovala, već uveče je banula na vrata bircuza u kojem se Švaba razbaškario.

Pošto je nevolja ozbiljno "pokazala zube", a videvši svoju zabrinutu gospođu, Švaba je zamakao ispod bilijarskog stola, jedinog zaklona koji je ugedao u bircuzu.

Nije to bila cela nevolja u kojoj se nesrećni udvarač našao, jer se ispod stola već ugnezdio jedan poveći rundov. Izbila je gadna svađa u kojoj je nesrećni švaler nadjačao psa, koji je zbunjen, mogao da se skloni, makar dok gospođa u potrazi za mužem ne napusti kafanu. A priča govori da je Švaba zatim pobegao brzo kući kroz okolne bašte.

Tamo se brže-bolje presvukao u noćnu košulju, i tobože potpuno nevin u lošim namerama, čedno je dočekao zabrinutu suprugu pod jorganom.

Nedugo zatim mu je stigao telegram u kojem je pisalo: "Sa banketa priređenog u pivnici 'Kod četiri lava'" najsrdačnije ti čestitamo herojsku pobedu nad seoskim rundovom. U isto vreme čestitamo ti spasenje oba brka!"

Tako je Dimitrije Đorđević sačuvao brak, brkove i ugled, ali je ostao još dugo kao meta drugarima kojima je uputio lažni poziv u kafanu.

Povlačenje udžerica

TRAGAJUĆI za sećanjima i sudbinama predaka prebiramo stare fotografije i pokušavamo da uporedimo nekadašnja beogradska mesta sa ovim, današnjim.

Neke tačke su danas izmenjene do neprepoznatljivosti, pa tako udžerice na mestu današnjeg Doma omladine odavno više ne postoje, a nas podsećaju kako je Dečanska ulica delovala neugledno.

Međutim, to su bila zdanja vredna svakog poštovanja ondašnjeg Beograda i njegovih stanovnika.

Mesto gde se sada nalazi Dom Vojske izmenilo je nekoliko naziva, pa je izvorno nosilo ime Ratnički dom, zatim ga je posleratna Jugoslavija krstila po svojoj armiji, da bi danas bio nazvan u čast današnje vojske. Ovo mesto je zapamtilo i jezivo doba okupacije u Drugom svetskom ratu kada je služilo Nemcima kao zatvor.

Nekada je tu stajala "miroljubiva" udžerica, koja je morala da se povuče nad moćnom višespratnom zgradom.

Na trgu pored Narodnog pozorišta takođe je stajao niz kuća koje su srušene kako bi danas tamo stajao trg, spomenik Branislavu Nušiću i popularni Staklenac.

Uz samo zdanje Pozorišta bili su poređani međuratni taksisti, koji su smenili dotadašnje zaprege i fijakere. Niz crnih automobila omogućio je Beograđanima tridesetih godina da se osete kao prava gospoda, dovodeći ih u aristokratsko blagostanje nalik onom u evropskim metropolama.

Istina, razvoj Beograda tridesetih godina prošlog veka nagoveštavao je neka bolja vremena, posle teških godina koje su ondašnji Beograđani pamtili. Baš u toj deceniji ponikle su Palata "Albanija", Igumanova palata, centralni deo grada bio je veliko, moderno gradilište, i sve je nagoveštavalo neka bolja vremena.

Politička agitacija, odnosno predizborna kampanja 1938. godine vođena je tako što su, pored ostalih "marketinških trikova" bacani i propagandni leci iz aviona.

Grad je dobio novo lice, koje će umnogome naružiti nemačke i savezničke bombe u Drugom svetskom ratu. Potom je usledilo neko novo vreme, novi ljudi i nove ideologije.

Danas je ostalo sećanje na udžerice koje su pamtile još tursko doba u varoši.

PRETEČE ČUMIĆEVOG SOKAČETA

Čovek po kojem je nazvano Čumićevo sokače, Aćim Čumić imao je burnu biografiju, u kojoj je stigao do mesta ministra unutrašnjih dela. Učen pravnik sa Hajlderberga i iz Pariza zabeležen je u istoriji i kao sudija Kasacionog suda.

Zbog Topolske bune čak je bio osuđen na smrt, pa posle pomilovan i oslobođen, a potom se povukao iz politike.

Beograđani pamte sokače koje je ponelo njegovo ime kao uličicu koja se ukrštala sa Nušićevom, da bi devedesetih tamo ponikao tržni centar, a nesrećni Čumić ni slutio nije da će po njegovom imenu biti prepoznatljiv deo grada gde caruju kockarnice i butici.

Foto V.Danilov

Nekada je Željko Ražnatović Arkan na ovom mestu imao menjačnicu, pa su Beograđani, večito skloni nadevanju nadimaka ovo mesto prozvali i "Arkanzas".

Sad je to opet poluprazan prostor, a objektiv fotografa Vojislava Danilova uporedio je predratni ambijent sa današnjim.