Beogradske priče: Zdanje RTS u kojem stanuje istorija

KADA je kraljica Marija dala nalog da se u njeno ime napravi zdanje Đačke trpeze, nije ni sanjala da će danas u njoj biti zgrada Radio-televizije Srbije. Doduše, kao i beogradska prošlost, i ova zgrada je promenila izgled, svašta je "preturila preko glave", a mnogi su na nju gledali zlonamerno sa različitih strana. Tako su savremeni graditelji dozidali značajan deo menjajući izgled koji su joj prvobitno zamislili kraljičini arhitekti, a onda je NATO avijacija imala još štagod da nam dopriča o demokratiji i njenim belosvetskim postulatima 1999. godine, ubivši pritom 16 ljudi.

Kako god, u Beogradu postoje brojne televizije, veće ili manje, a jedino se ovde čuvaju dragoceni segmenti istorije, kako ovog grada, tako i države koja je dugo postojala na ovom prostoru. Da ova priča ne bi bila obična, potrudili smo se da izaberemo neobične vodiče. Tako je pred nas stao Branko Stanković, autor već legendarne "Kvadrature kruga", i upravo njega smo rešili da "mučimo" tako što smo mu dodelili ulogu vodiča. I, nismo se prevarili. Umesto da postavlja pitanja i prikazuje nam slike iz tuđih života, ovog puta on nas je vodio kroz koridore - svog.

Početak na Sajmu

PROGRAMSKI arhiv Radio-televizije Srbije postoji od 1958. godine, kada je prvi put emitovan televizijski program iz studija na Beogradskom sajmu. Stanković nas upoznaje sa Sašom Đorđevićem, direktorom Programske podrške televizije, u koju spada i Programski arhiv, kao i Zoranom Tabakovićem, rukovodiocem ovog arhiva. Prvo saznajemo da se ovde čuvaju svi formati koji su postojali do sada.

- U našem arhivu postoji više od 400.000 jedinica filma od 16 i 35 milimetara, koji je potom smenila kvadripleks tehnika sa kasetama od dva inča. Čuvamo više od 4.000 takvih traka - kaže Saša Đorđević. - Potom dolaze takozvane ce trake od jednog inča i njih imamo oko 15.000, pa tri hiljade onih na "jumatiku", po 25.000 na različitim vrstama "bete"... Kako su se menjali formati nosača slike i tona, tako je modernizacija bila neminovna. Ono što je važno, mi smo među retkima u Evropi koji imaju sve načine za prebacivanje i obradu podataka sa svih televizijskih formata.

Kroz lavirinte ispod zdanja televizije vodi nas Zoran Tabaković, očigledno ponosan na ono što ima da nam pokaže.

- Ovakvi arhivi smatraju se svetskim blagom i globalno su neprocenjivi - objašnjava Tabaković. - To je posebno istorijsko nasleđe.

Potom ulazimo iza debelih, metalnih vrata u bezbrojne prostorije u kojima se čuva istorija. Filmske trake smenjuju kvadripleks, koje su teške oko desetak kilograma. Kada su bile aktuelne, trebalo je premestiti između 350 i 400 ovakvih traka sa jednog na drugo mesto, bio je to ozbiljan fizički posao kojeg se naš sagovornik veoma dobro seća.

- Prvi put, reportažna kola upotrebljena su u direktnom prenosu iz Užica, sa Trga partizana 1961. godine - nastavljaju priču naši domaćini. - Još je mnogo važnih događaja koji su istorijski veoma bitni. Sahrana Josipa Broza Tita 1980. godine ušla je u udžbenike svetskih akademija, jer je briljantno ispratio tim koji je vodio Moma Martinović.

- Prema mojim saznanjima, Martinović je izdao knjigu pod naslovom "Režija programa uživo" - dodaje Tabaković. - Ona je ujedno bila udžbenik na akademijama na kojima je on predavao, u Norveškoj i Švajcarskoj. Plan prenosa Brozove sahrane napravljen je u tajnosti i strogo je čuvan do same Titove smrti. Plan je obuhvatao deset reportažnih kola i 42 kamere.

Sportski deo arhiva je od neprocenjive vrednosti, a danas malo znamo o tome koliko su naši snimatelji i organizatori bili vešti. Tako, recimo, način na koji sve svetske televizije prenose odbojkaške mečeve podrazumeva raspored kamera koji je osmišnjen na RTS. Stanković posebno insistira da ne zaboravimo imena poput Veska Grozdanića ili Vujadina Vujovića.

Nezaboravni dani

DOKUMENTARNI program RTS je tokom sedamdesetih godina bio u rangu Bi-Bi-Sija. Stanković posebno podvlači taj podatak, sećajući se da je legendarni Timoti Džon Bajford došao na našu televiziju pod istim uslovima koje je imao u Britaniji.

- Sama zgrada u kojoj smo danas napravljena je po istim standardima koje je imala britanska televizija - dodaje Stanković. - Tako je bilo od hijerarhije, rasporeda prostorija, studija...

Program koji se bavio kulturom takođe je imao svoje zvezdane trenutke, pa je, primera radi, veliki mađarski pisac Lajoš Zilahi dao ekskluzivni intervju samo za RTS, iako mu je običaj bio da se ne pojavljuje u javnosti na ovaj način. Ipak, u posebnom sećanju današnje zrele generacije je neprevaziđeni naučnoobrazovni i školski program.

- Program namenjen đacima bio je posebno usaglašavan sa ritmom časova u školama - podsećaju naši sagovornici. - O svemu se posebno vodilo računa. Ostaje nam i sećanje na neprevaziđenu Jelenu Genčić čije pripreme za svaku emisiju su bile u rangu seminarskih radova.

Šetnja koridorima ispod zgrade RTS vodi pored bezbroj polica sa različitim formatima na kojima se čuva istorija. Domaćini nam pokazuju bezbrojne rolne i kasete. Na jednom posebnom mestu su, kako kažu, "pioniri digitalizacije" Dragan Popović i Ivana Karanović, koji prenose emisije sa starih zapisa u moderne forme.

Tabaković nam pokazuje stare emisije, vodi nas u 1971. godinu, legendarnog Milovana Ilića Minimaksa i nesvakidašnji konkurs koji se odigravao u Velikoj dvorani Doma sindikata. Tamo se odigrao izbor najružnijeg Jugoslovena, i Minimaks je bio domaćin četvorici prvoplasiranih favorita. Smeh u dvorani, a oni, istini za volju ružnjikavi ljudi širokog osmeha zabavljaju razdraganu publiku.

Slede zapisi sa moto-trka oko Kalemegdana iz 1960, prvi snimak "Smaka", izveštaj sa prve koride na Tašmajdanskom stadionu pred zaprepašćenim Beograđanima, koji nisu mogli da se odluče da li će navijati za bika ili matadora...

Bilo je to vreme vredno pamćenja.

Prva kamera

EKSKLUZIVNOST

U mnogim oblastima je naša televizija imala primat u svetu, a jednu ovog puta posebno izdvajaju naši sagovornici. U doba kada smo bili aktivan učesnik i osnivač Pokreta nesvrstanih zemalja, naši su autori imali posebnu privilegiju da se pojave na mestima na kojima drugi nisu mogli.

Tako je, na primer, Aleksandar Vitorović napravio film o Kambodži kada u nju nije mogao da uđe nijedan novinar ni sa Istoka ni sa Zapada.

Slično je bilo sa emisijama iz Alžira i drugih ratišta večito uzavrele planete.

"Pogača"

NEKAD I SAD

Pripreme za televizijski Dnevnik nekada i sada su dve potpuno različite priče. Kako objašnjava Branko Stanković, ritam rada je pre nekoliko decenija bio potpuno drugačiji.

- Sećam se, na početku karijere sam bio dopisnik iz Užica, i kada se desi neki važan događaj slao sam traku autobusom za Beograd. Ukoliko procenim da je događaj bitan, a autobus ne može da stigne, molim policajce da prevezu materijal, a ako sve mora da se odigra još brže - sedam u kola i vozim u Beograd. Kad stignem, bilo je potrebno još pola sata da razvijem film, i bar još pola u montaži. Tek tada je posao okončan.

OSNIVAČI

Naši sagovornici sa posebnim poštovanjem pominju ime Jelisavete Lele Pavlović, koja je bila osnivač i pravi vizionar. Arhiv je ustanovljen pola godine pre emitovanja prve emisije i bio je svojevrsna matrica koja je bila urađena kako treba. A kad postoji dobar temelj, onda i građevina ima šanse da ispadne kako treba.

MUZEJ U OSNIVANjU

Prostor Studija jedan, koji je otvoren 1966. godine, eksperti RTS namenili su za muzej. Kako nam je objasnila Milena Jekić Šotra, urednik u Redakciji za istoriografiju, ovo je muzej u osnivanju, još nisu ispunjeni svi uslovi, ali naši domaćini rade na tome da istoriju televizije uobliče na način na koji ona to zaslužuje.

- Mislim da bi bilo najlepše da ovakav muzej zaživi na Sajmu, u prostoru gde je prvi put emitovan televizijski program - kaže Milena Jekić Šotra. - Ovo su neobično dragoceni eksponati.

Zaista, pred nama su prve kamere, sistemi za rasvetu i prenos signala, sto za kojim je sedeo neprevaziđeni Mića Orlović kad je prvi put emitovan Dnevnik... Sasvim prirodno, "Beogradske priče" će o ovom muzeju morati posebno da vam pripovedaju...