Beogradske priče: Pista zaboravljenih pilota

ŠESTI lovački puk poleteo je šestog aprila 1941. godine u susret lovcima i bombarderima nemačkog Luftvafea. Odnos snaga je bio takav da su naši piloti bili kao kamikaze, s minimalnim šansama da živi izađu iz tog obračuna. Danas ogroman broj stanovnika glavnog grada zapravo i ne zna da se sve odvijalo iznad aerodroma koji se prostirao na centralnom delu današnjeg Novog Beograda. I da su oni, malobrojni heroji koji su preživeli taj ratni sukob, imali mnogo problema zbog toga što su uzleteli braneći jednu Jugoslaviju, a posle rata su se prizemljili u drugoj.

Ovo je priča o jednom od takvih ljudi. Nikola Nikolić bio je načelnik Tehničke službe na Starom aerodromu, i školovani pilot koji je uzleteo toga dana. Zašto je posle svega život bio vrlo nemilosrdan prema njemu, odgovor nećemo naći u ovoj priči. Možda je ovo samo način da se setimo nekih predaka i njihove nemilosrdne sudbine.

NIJE JEDINI
O Nikoliću smo razgovarali sa njegovom ćerkom Milicom Nikolić Žužom, koja već na početku podseća da se otac junaka ove priče zvao Konstantin, i da je među avijatičarima onog doba bio još jedan Nikola Nikolić, takođe vredan poštovanja i pomena.

- Kada se naša vojska povlačila ispred Austrougara u Prvom svetskom ratu, moj otac Nikola je imao 11 godina i sa ujakom je prešao Albaniju - priča Nikolić Žuža.

- Još kao dete video je sve strahote rata, a sećam se da mi je samo jednom pričao o tome. Kada su stigli na albansku obalu, niko ih nije čekao. Morali su još kilometrima da pešače kako bi ih italijanski brodovi odvezli u Bizertu. Tamo su bili okupljeni mališani mlađi od 15 godina. Potom ga stiže još jedan sudbinski udarac i ujak mu gine na Kajmakčalanu.

Iz Bizerte dečaka odvode u Pariz, a kada je napunio 25 godina, već je imao iza sebe okončano školovanje, uključujući i prestižnu francusku vojnu vazduhoplovnu školu. Sa činom poručnika na epoletama i titulom inženjera, Nikola kreće prema domovini, kao visokoškolovani pilot i konstruktor aviona.

- Sve vreme ga je pratio prijatelj, Slovenac Karlo Jelinek. Uputili su se ka Jugoslaviji železnicom, ali je Jelineku pozlilo, imao je veliki problem sa očima, i prekinuli su putovanje u Italiji, gde Slovenac završava na operacionom stolu u Padovi. Dok je čekao da se on oporavi posle operacije, šetao je gradskim trgom, često prolazio pored fontane, i jednom ugledao damu za koju je odmah rekao: "Evo je moja žena!". Bila je to plemkinja Rozalinda Bjanka de Torgeli.

To je bila ljubav na prvi pogled, a naša sagovornica kaže da su se tako upoznali njeni roditelji. Na prosidbu je mladi jugoslovenski oficir poneo jedino što je imao iz domovine - peškir sa likom Miloša Obilića, i rekao kako potiče od ovog junaka. Mlad, lep i dostojanstven momak u uniformi ostavio je utisak na buduću taštu, jer se setila da je Miloš ubio Murata na Kosovu. Doduše, Italijani su samo to i znali.

Danas je to njihovo znanje o našem podneblju nešto skromnije...

Radionica tridesetih

STARI AERODROM
MLADI par stiže u Beograd, a Nikola ubrzo postaje načelnik Tehničke službe na aerodromu, jer je njegovo raskošno znanje bilo veoma cenjeno. Bjanka uskoro prima pravoslavlje, bila je veoma pobožna žena, a par se venčava u Žiči. Blizu kraja piste mladi oficir počinje da zida kuću... Ali ovde je skoro svaku idilu u 20. veku morao da prekine neki rat.

- Otac uzleće 6. aprila i nemački rafal mu razara desnu stranu, od butine do ramena, zbog čega je kasnije celog života patio - seća se njegova kćer. - Začudo, prizemljio se, ali uskoro završava u nemačkom zarobljeništvu. Opet je uz njega Slovenac Jelinek, koji se u istom puku suprotstavio Nemcima, i ovog puta skupa beže iz logora. Tada mu prijatelj pomaže da se domognu domovine, i on uskoro stupa u kontakt sa partizanskim jedinicama.

Nikolić je od tada prerađivao sve moguće partizanske letelice, naoružavao ih i činio ubojnim delom vazduhoplovstva u osnivanju. Tako vešti inženjer i završava ratnu odiseju na aerodromu sa kojim je i počela ova priča. Danas to letelište Beograđani pamte kao Stari aerodrom.

Ugledni oficir i veliki znalac, posle albanske golgote, Drugog svetskog rata i svega što je prošao u životu, nije hteo da se odrekne poštovanja prema crkvi i obeležavanja slave. To je smetalo onima koji su bili oko njega, aktivistima sa više revolucionarnog i političkog renomea, a mnogo manje znanja. Usledilo je ono što je bilo neminovno: Nikola je, prvo, začudo preživeo zatočeništvo u Đušinoj ulici, iz kojeg se malo ko vratio živ, da bi tek posle petogodišnje robije ponovo video kćer, s kojom mi danas razgovaramo.

- Nikada više nije prišao aerodromu niti se bavio vazduhoplovstvom, a važio je za elitnog stručnjaka. Nije više ni pričao o tome. Zaposlio se u IMT kao inženjer i opet bio među najboljima, o njegovoj veštini su kasnije pisale novine, jer je dramatično usavršio proizvodnju u ovoj fabrici. Posle prelazi u "Vodovod", a kasnije odlazi u penziju.

U okolini Aranđelovca, sa suprugom Brankom, pravoslavnom Italijankom koja se rodila kao Rozalinda Bjanka de Torgeli, iskusan, izranjavljen, ponosan i častan, Nikolić je napustio ovaj svet i njegove aerodrome. Neki drugi su "pokupili" slavu, a junaku ove priče ostali su herojstvo, otadžbina i čast.

TUNISKI KRALj

POSEBAN, veliki orden krasio je grudi Nikole Nikolića posle jednog udesa na Starom aerodromu. Kako kaže njegova kćer Milica, 1934. godine jedan manji avion je sletao sa zapaljenim krilom, a naš stručnjak je uspeo iz letelice u plamenu da izvuče čoveka koji je bio ošamućen, da ga brzo odvuče daleko od buktinje, da skoči preko njega i zaštiti ga od eksplozije koja je usledila.

- Ispostavilo se da je to bio tuniski kralj Ahmed Paša Bej, koji ga je potom odlikovao najvišim ordenom njegove zemlje. Posle hapšenja mog oca orden optočen dragim kamenjem su nam oteli, a ja još čuvam originalnu plaketu sa potpisom i zahvalnošću tuniskog vladara.