Beogradske priče: Kako smo se oprostili od Aleksandrovog mosta

POSTOJE građevine koje iščeznu sa lica grada, ali kao da imaju senku koja postoji i posle njih. Kada se sunčevi zraci raspu po tlu ostane silueta koja podseća na zdanje kojeg uveliko više nema.

Za mnoge je baš takva bila predstava o Mostu viteškog kralja Aleksandra, koji je postojao na mestu današnjeg Brankovog mosta, od 1934. do 1941. godine.

Građevina je dočekana kao prvi drumski most napravljen preko Save, a u predvečerje pred nastup Drugog svetskog rata Aleksandrov most bio je jedan od tri koja je imao Beograd. Na Savi je tada postojao još Železnički most, varoški prvenac koji je napravljen 1884. godine, a na Dunavu Most kralja Petra, preteča današnjeg Pančevačkog mosta.

Sve tri građevine srušene su na samom početku najvećeg planetarnog ratnog sukoba koji dosadašnja istorija pamti.

Stari graditelj

BELEŠKE jednog od ljudi koji su gradili most ostale su danas da dokumentuju očaj onih koji su bili očevici survavanja mosta u Savu. Sasvim prirodno, po najgorem su se osećali oni koji su ga gradili.

Celokupna slika bila je tim teža što je most srušila Vojska Kraljevine Jugoslavije, nekoliko dana pošto je Nemačka, bez objave rata, bombardovala Beograd 6. aprila 1941. godine. Rat je uveliko počeo, nacisti su napredovali ka prestonici ondašnje države, a vojska je kapitulirala 13 dana po otpočinjanju sukoba, trudeći se da pruži kakav-takav otpor.

Jedno od dela kojim su naši inženjerci pokazali Nemcima da balkanska avantura neće biti baš tako komforna kako su ovi to očekivali, bilo je i rušenje gradskih mostova. Sve se odigralo u noći između 10. i 11. aprila, nekoliko dana pre nego što će prve nemačke trupe zakoračiti u grad.

U tom trenutku to je bilo najviše što je obezglavljena vojska mogla da učini, dok su špijuni takozvane Pete kolone i profašistički raspoloženi poklonici NDH jurili pod Hitlerove skute.

Slavimir Perović

Zahvaljujući onima koji pažljivo čuvaju uspomene na to doba, "Beogradske priče" imaju priliku da se prisete tih teških dana sa početka rata. Tokom tridesetih godina Slavimir Perović je bio jedan od graditelja ovog mosta, bravar po struci i pažljiv beležnik ondašnjih događanja. Kao da je znao da će jednom nekome od njegovih naslednika biti važno kako je Beograd izgledao. Pomogao nam je da se prisetimo onoga na šta je grad bio ponosan, a šta ga je razočaravalo ili potresalo.

Slavimirov unuk Rastko Živanović otvorio nam je album sa slikama koje podsećaju na izgradnju, ali i rušenje visećeg mosta koji je nekada krasio beogradsku panoramu. Jednom je Živanović već pomogao "Beogradskim pričama" da osvetle deo prošlosti zabeležene tokom gradnje mosta, ali ovaj, sumoran, ostavili smo za nastavak.

Ovog puta sećamo se kako je gorostasna građevina morala na dno reke.

Bolan prizor

U porodičnoj arhivi, Živanović čuva dedine fotografije, od kojih za neke zna da ih je Slavimir lično sačinio, a za druge je jasno da je fotograf neko čije ime nije ostalo zapisano. Pa, ipak, deda bi marljivo beležio na svakom od snimaka šta ga je motivisalo da fotografiju napravi ili da je sačuva.

U vreme pre osam decenija svaki ovakav snimak predstavljao je znatno veću porodičnu vrednost nego što su to sadašnje brze slike putem digitalnih foto-aparata i mobilnih telefona. Svaki sačuvan kadar danas je veoma interesantan, pa se tako i na ovim slikama vidi nasmejano Slavimirovo lice dok je konstrukcija u izgradnji konačno trebalo da spoji dve savske obale.

Potom je bilo drugačije, glavni junak ove priče početkom vojnog sukoba bio je mobilisan, kao i mnogi drugi, a rat je neke oterao u zarobljeništvo, druge u logore, smrt, ili pokušaj borbe protiv okupatora.

1934.

Iako je u vreme rušenja mosta Slavimir Perović bio u uniformi, mobilisan i daleko od grada, odmah po povratku prikupio je dragocene fotografije koje i danas njegovi potomci čuvaju.

Ostale snimke koje objavljujemo dobili smo iz arhive Jovana Nešića, čiji otac Branivoj je bio jedan od predratnih inicijatora izgradnje Novog Beograda.

Dok razgovaramo Rastko nam pažljivo pokazuje fotografije, ali i preciznu legendu koju je njegov deda zapisao na njihovoj poleđini. Nema tu mnogo teksta, ali krivudavi rukopis odaje bes nekog ko je bio veoma razočaran dolaskom nekih uniformisanih, nemilosrdnih ljudi.

Tako Slavimir zapisuje kako je "most srušila jugoslovenska vojska pre ulaska hitlerovaca u Beograd", stavljajući zapisanu 1941. godinu, a na poleđini druge slike piše kako "Nemci posmatraju ruševine mosta tokom okupacije".

Iza drugih fotografija skoro od milošte građevinu zove i Lanačni most, kako su ga tadašnji Beograđani nazivali. Istina, bilo je i onih koji su voleli ime Zemunski most, što je takođe bilo logično, jer je put koji je od građevine vodio ka levoj savskoj obali nastavljao dalje, ka Zemunu.

Ostalo je sećanje

KAKO se oseća graditelj ili arhitekta kojem je rat srušio kuću? Dok pamti koliko je ljubavi, snage i volje ugrađeno u ciglu, beton, metalne konstrukcije i sve ono što je potom ugrađeno u zdanje.

Tako se, sigurno, osećao i Slavko, kako su ga od milošte zvali, kada je uništena konstrukcija zaronila u mutnu Savu. Njegov unuk danas uz setu i tugu pokušava da prizove to teško stanje duha koji je proživeo njegov predak.

Na temeljima srušenog mosta tek 1956. godine podignuta je nova građevina koja je ponela ime Most bratstva i jedinstva.

Ovakav naziv potpuno je odgovarao parolama korišćenim u bivšoj, komunističkoj Jugoslaviji, koja je propovedala mir i saradnju među "svim našim narodima i narodnostima". Ipak, država je sama radila upravo suprotno, uvodeći šezdesetih i sedamdesetih godina ustavne odredbe koje će kasnije, u ratovima devedesetih, stvoriti jaku osnovu za razaranje takve federacije.

Beograđani su retko koristili nezgrapni naziv "bratstva i jedinstva" za imenovanje svog mosta, i brzo je dobio "rezervno" ime - Brankov most. Ovo je bio logičan sled jer je prozvan po Brankovoj ulici, na koju se, uostalom, i nastavlja.

1941.

Ova građevina dobija potom još jedan, širok, kolovozni deo sa tri trake, čija izgradnja je okončana 1979. godine.

Tako Brankov most, kako su ga prozvali Beograđani, danas u suštini čine dve građevine, koje imaju različite konstrukcije.

Pogled sa broda koji plovi Savom ispod njih jasno pušta svetlost da se probije između dve privučene građevine. Tako posmatrač umesto jednog, Mosta kralja Aleksandra, danas vidi dva - Brankova.

BEZ ALEKSANDRA

MOST koji je poneo ime po Aleksandru Karađorđeviću otvoren je nedugo posle atentata u Marselju 1934. godine, kada je monarh poznat kao "kralj ujedinitelj" mučki ubijen.

Iako je mnogo spomenika širom zemlje podignuto u slavu počivšeg kralja, od njegove pogibije pa do Drugog svetskog rata, posle takozvane socijalističke revolucije i njenog okončanja 1945. godine - komunisti su srušili sve.

Danas u Beogradu nema nijedne ulice ili mosta koji nosi ime Aleksandra Karađorđevića. Bulevar je, naravno, naslovljen po njegovom imenjaku, kralju Aleksandru Obrenoviću.

PREDRATNA PRIČA

NEOBIČNOSTI vezane za ovaj most mnogobrojne su, i privlačile su pažnju javnosti u međuratnom periodu. Samo jedna od njih je da ima gotovo brata blizanca u nemačkom Kelnu. Prema istom projektu izveden je još jedan most, u Beču, čija izgradnja je okončana 1937. godine.

Usud tog, bečkog, mosta bio je takođe tragičan, ali na drugi način, jer se srušio sam od sebe u Dunav 1976. godine, odnevši sa sobom samo jednu žrtvu, što je za tako prometnu saobraćajnicu bilo pravo čudo.

Projekat našeg mosta podrazumevao je da ima ulogu u tramvajskom, kolskom i pešačkom saobraćaju.

Ukupna dužina bila mu je 457 metara, a raspon 261. Projektanti su morali da vode računa o nesmetanoj plovidbi, pa je reka premošćena otvorom od 250 metara, dok je maksimalna visina lađe koja bi prolazila ispod morala najviše 12 metara.

PONTON

RUŠENjE mostova u Beogradu Nemcima je stvorilo masovnu glavobolju i ogroman bes. Ovaj grad je bio veoma važno saobraćajno čvorište na čiju infrastrukturu su veoma ozbiljno računali planirajući vojne iskorake dalje, ka jugu, Grčkoj i Africi.

Stoga su, u prvo vreme, morali da osposobe pontonski most koji je bio postavljen kraj ruševina Aleksandrovog, a spajao je deo uz obalu kraj koje su još stajali paviljoni Beogradskog ("Starog") sajma i desne obale Save.

Ta, privremena građevina se baš nije proslavila, jer je nekoliko dana posle postavljanja sa nje u Savu upalo nekoliko nemačkih vozila.