Beogradske priče: Pećina kraj Brankovog mosta

MOŽDA nas tek silazak duboko ispod pločnika Beograda zaista dobro uvodi u način na koji su nekada živeli naši preci u prestonom gradu.

(Iako je danas za Beograd uobičajen termin "prestonica", a stručnjaci za pravopis ne ispravljaju one koji naš grad ovako nazivaju, istini za volju, on zvanično nema ni presto ni kralja, pa se utoliko na ovu reč oslanjamo više kao na simbol nego kao na realni gradski status.)

Opet, vraćamo se namerno baš u vreme kada je grad trebalo osnovano da ponese to ime, jer je kralj Milan Obrenović 1882. godine postao prvi srpski kralj posle Kosovske bitke. Tek desetak godina ranije počinje naša priča, u blizini današnjeg Brankovog mosta. Tada je počela gradnja jedne kuće na placu na kojem se i danas nalazi lagum, veštačka pećina koja zalazi duboko u postojeću visoku stenu na zadnjem delu placa kuće.

KUĆA NA SAVI

- JOŠ su Turci bili u Beogradu kada je 1850. godine moj deda Dragomir Zdravković došao ovde kao devetogodišnji mališan - počinje pripovest za "Beogradske priče" dr Aleksandra Zdravković Jovanović, potomak junaka ove priče i vanredni profesor Arhitektonskog fakulteta u penziji. - Bilo je to ubogo, siroto vreme, kada je majka dečaka iz Šapca uputila u Beograd samo sa boščom u rukama. To je bio zavežljaj u koji je taman stalo malo hleba, sira i jedna presvlaka.

Mališan je znao da treba da se uputi ka Karađorđevoj ulici, i to je bilo sve. Tada je običaj bio da stasali trgovci prihvataju takvu decu uzimajući ih za šegrte. Podučavali bi ih zanatu, podižući ih do statusa kalfe, a potom i majstora.

- Tako se podizala Srbija tih godina - jasna je naša sagovornica. - Svako dobrostojeći imao je obavezu da se seća svojih predaka, porekla i početaka. Postojala je potreba da se kroz narednu generaciju oduže onima koji su im prethodili. Ljudi koji bi stekli imetak imali su moralnu obavezu da prime na zanat ovakve dečake ili da uplaćuju novac u fondove koji bi se starali o nezbrinutoj deci.

Tako je i Dragomir, čuveni gvožđarski trgovac, kada je dovoljno odrastao, od svog gazde Perovića (naša sagovornica mu pamti samo prezime) dobio kapital da se osamostali. Zaljubio se u kćer drugog gazde - Fote, koji je bio Cincar, i uz Aleksandrin miraz krenuo je u samostalan život.

- To je bila moja baka, po kojoj nosim ime - s ponosom ističe naša sagovornica. - Deda je tako kupio plac i sazidao kuću 1870. godine, a oni su ovde izrodili četrnaestoro dece, od kojih je moj otac Siniša bio poslednji u nizu. U prizemlju je bila gvožđarska radnja, a na spratu su živeli sa porodicom, ali i svim šegrtima i kalfama. U podrumu je bilo stovarište koje je pripadalo radnji, a stariji rođaci, koji su pamtili predratno vreme, opisivali su mi kako je bilo do tridesetih godina, kada bi Sava bila dovoljno visoka da poplavi sve podrumske odaje. Tada su mnogi predmeti iz gvožđare i druge stvari bili kačeni na plafon, a kroz podrumsku etažu se išlo čamcem.

Zgrada je dograđena 1923. godine, dobila je još dva sprata, a osmislio ih je legendarni profesor arhitekta Nikola Nestorović, po čijim projektima su građeni i Hram Svetog Save, Tehnički fakultet, Narodni muzej i zgrada Zadruge u Karađorđevoj ulici.

- Tu su vlasnici bili moji stričevi dr Ljubomir i Tanasije Zdravković, kao i otac Siniša - s ponosom ističe Aleksandra. - Ljubomir je bio vrhunski, uvaženi ginekolog, koji je lično porađao kraljicu Mariju Karađorđević sa sva tri sina: Petrom, Tomislavom i Andrejom. Tanasije je, opet, bio jedan od guvernera ondašnje Narodne banke.

TAJNO SKLONIŠTE

U DVORIŠTU kuće u Karađođevoj 43, odmah do stepeništa koje vodi ka mostu, postoji veliki lagum, veštačka pećina koju su stanovnici ovog kraja koristili kao sklonište tokom Drugog svetskog rata.

- Uz kuću je oduvek bio veliki trgovački lagum, u kojem sa tavanice curi voda, a koji stoji tu i danas - kaže Aleksandra Zdravković Jovanović. - Najstariji sačuvani podaci u mojoj porodici vezani za to mesto potiču iz 1941. godine, kada braća Zdravković dobijaju građevinsku dozvolu za izradu skloništa i prema zapremini prostora, tu je moglo da se smesti 369 ljudi. Tog puta oni su prilagodili gotovo 300 kvadrata u steni kako bi Beograđani mogli da se sklone od tepih-bombi nemačkih "štuka", ali i kasnije, kada su saveznici 1944. godine istovarivali svoj nemilosrdni tovar na grad. U to doba sam bila beba i prvih šest meseci života vrlo često sam bila u tom mračnom mestu, pa su govorili da sam bila bela kao kreč.

Mnogi Beograđani su se skrivali na ovom mestu za vreme rata. Bežali su u sklonište iz Karađorđeve ulice, sa Kosančićevog venca, iz Pop Lukine...

Prošlo je mnogo vremena od tad, i sada "Novosti" imaju priliku da zađu ispod grada, u tajanstveno mesto kojem su naši preci pokušavali da prežive od onih koji su večito bombardovali Beograd. Vlažni zidovi naizgled pokušavaju nešto da nam kažu, a te rečenice kao da se odvajkada "valjaju" prestonicom.

Ovde se večito smenjuju ratovi i neka bolja vremena u kojima sukobe i pretnje brzo zaboravljamo. Posmatrač ovog podzemnog prizora može da dobije uvid u sve što se ocrtalo u poslednjih vek i po u Beogradu. Na jednom mestu stoji priča o solidarnosti prema novopridošloj, sirotoj deci, potom bajka o njihovom usponu i uspehu, o ratovima koji sve ruše pa čovek sve mora iz početka, i, najzad, o jednoj pećini koju su iskopali trgovci kako bi čuvali robu, a koristili mučenici kako bi bežali od bombi.

I tako ukrug.

PRISTANIŠTE

OD Brankovog mosta do Kalemegdana, u Karađorđevoj ulici i danas postoji 13 laguma koje su iskopali stari trgovci kako bi čuvali robu kojom trguju.

Podsećamo, pre jednog i po veka nisu postojali frižideri ili zamrzivači, pa su trgovci morali robu da lageruju u podzemne prostore u kojima je temperatura uvek bila niska i stabilna, a upravo su to bili lagumi.

Hroničari kažu da su zanatlije koje su se bavile ovim poslom uglavnom bili Cincari, zvali su ih Goge, i njihov posao je bio da iskopaju i ozidaju ovakve, podzemne magacine.

Neretko bi im ratovi menjali namenu, pa su od trgovačkih pećina naprasno postajali skloništa i zakloni od bombi.

PEROVIĆEVA KUĆA

FOTOGRAFIJA koju čuva naša sagovornica, s kraja šezdesetih godina, prikazuje ovaj deo Karađorđeve ulice u vreme kada kuća o kojoj govorimo, na broju 43 nije bila prva, već druga do Brankovog mosta.

Zdanje koje je bilo u vlasništvu trgovca Perovića srušeno je tokom proširivanja Brankovog mosta, kojem su pridodate još tri trake.

OTAC I ZGRADA

SLIKOVITA i teška bila je sudbina Beograđana s početka 20. veka. Otac naše sagovornice Siniša Zdravković kao dete je prešao Albaniju i tamo su ga prihvatili Francuzi i poslali na školovanje.

- Na putu za Francusku, na brodu, naše preminule su iznosili na palubu, gde bi im sveštenik održao opelo. Spuštanje preminulih u morsku grobnicu pratio je hor dece i odraslih srpskih mučenika. - Moj otac je diplomirao 1922. na Teničkoj velikoj školi u Parizu, na kojoj je školovan i Gustav Ajfel, graditelj poznate kule. Otac je diplomirao i na Naučnom fakultetu na Sorboni 1926, a potom se vraća u zemlju da odsluži vojsku. S obzirom na to da je imao diplome dva fakulteta egzaktnih nauka, kao i znanje tri svetska jezika, radio je na mnogo važnih funkcija u Beogradu, u kojem je doživeo afirmciju kao vrhunski stručnjak.

Ipak, doživeo je da mu kuću, koju je podigao sa svojim precima nacionalizacijom oduzme tadašnja vlast 1959. godine.

- Agencija za restituciju mogla je da mi vrati samo dedinu radnju - bivšu gvožđaru i nekadašnje sklonište braće Zdravković.

UROLOŠKA KLINIKA

DOKTOR Ljubomir Zdravković, stric naše sagovornice, bio je jedan od dobrotvora koji je napravio bolnicu koja se od 1910. godine nalazi na uglu Birčaninove i Resavske ulice.

- To je bio Sanatorijum - bolnica "Vračar", a u tom zdanju je sada Urološka klinika - kaže Aleksandra Zdravković Jovanović. - Nju su ortački podigli moj stric Ljubomir, kao i njegovi prijatelji, dr Lazar Genčić, dr Leon Koen i dr Nikola Krstić.

Doktor Ljubomir Zdravković je bio ginekolog i hirurg, čovek koji je studije medicine pohađao u Beču, Minhenu i Berlinu, gde je završio specijalizaciju. Kao lekar učestvovao je u svim ratovima od 1912. do 1918. godine, a odlikovan je Krstom milosrđa, bio je nosilac spomenice iz balkanskih i Prvog svetskog rata, zaslužio je i Orden Belog orla i Orden Svetog Save.

- Nedavno sam videla da je celokupna današnja bolnica obnovljena, nabavljeni su novi važni aparati i bila sam presrećna zbog toga - kaže Aleksandra Jovanović Zdravković. - Moj stric bi, kao upravnik, sigurno bio ponosan, baš kao i njegove kolege i prijatelji suosnivači.

Foto: V. Danilov