Beogradske priče: Neprolazna vezanost za pretke

NEKADA je u Knez Mihailovoj ulici, u prizemlju jedne velike knjižare postojala podrumska prostorija u kojoj su prodavani samo antikvitetni primerci. Na policama su bile poređane zaboravljene knjige koje su s vremenom nekome postale nepotrebne...

Pre nekoliko decenija u tu prostoriju ušao je Vuk Đorđević, čovek čiji su preci ostavili dubok trag u istoriji grada. U njemu, nadarenom da pronalazi stara dokumenta, poštanske marke, čudna pisma iz prošlosti i slične papire koji su malo kome bili važni osim njemu, i sve je počelo da ključa.

Zašto je u ruke uzeo baš svesku časopisa "Škola" iz 1871. godine, nije mogao lako da objasni, ali listajući prašnjave stranice naišao je na tekst koji je bio nekrolog vladici šabačkom Gavrilu, čiju sliku i danas ima uramljenu na zidu svog stana.

Upokojeni vladika bio je njegov čukundeda po babi, očevoj majci.

- To mi se često događalo - mirno govori za "Beogradske priče" Vuk Đorđević. - Moj otac je iz Nemačke pisao svom prijatelju 1929. godine, ja sam skupljao slična pisma i dokumenta koja su neki ljudi preprodavali posle rata. Devedesetih godina očevo pismo je, potpuno neočekivano, stiglo u moje ruke. Kao da mi se otac lično obratio, posle toliko godina...

Težina sećanja

PRADEDA našeg sagovornika bio je Jovan Đorđević, upravnik Srpske pošte iz 19. veka. Njegova priča o začetku ljubavi prema filateliji u njegovoj porodici donekle je posvećena pradedinoj dokonoj supruzi Stanki, koja je povazdan bila slobodna i muž je uskoro počeo redovno da donosi kući poštanske marke, a ova se pozabavila pravljenjem filatelističke zbirke. S vremenom, albumi i klaseri su postajali sve obimniji.

- Svi moji preci završili su Visoku tehničku školu u Karlsrueu, u Nemačkoj. Pradeda, deda i otac su diplomirali na toj školi - ponosno kaže Đorđević, inače fizičar, ali i stručnjak sa širokim životnim iskustvom. - Posle nekoliko generacija filatelistička zbirka stigla je i u moje ruke, a kada počnete još u detinjstvu da se bavite takvim hobijem, to iskustvo postaje neprevaziđeno. I danas čuvam kesice sa markama koje sam obeležavao kao dete.

Kako objašnjava Đorđević, zbirku poštanskih maraka čuva prvenstveno iz poštovanja prema onima od kojih je nasledio.

- U toj kolekciji deponovana je ogromna duhovna energija mojih predaka. Zato je čuvam iz nostalgičnih razloga. Sačinjena je u više od 50 klasera, i svaki filatelista će vam objasniti da neke marke imaju svoju uobičajenu, tržišnu cenu, nekada je simbolična, a nekad ima veću vrednost, dok postoje katalozi u kojima ispod markice stoji samo crtica. To znači da za taj primerak postoji samo "ljubiteljska cena" i da ona vredi onoliko koliko to proceni budući vlasnik.

Pošto je uveliko "zagrizao" u sakupljanje poštanskih maraka, Đorđevićeva strast za dokumentima iz prošlih vremena počela je da se širi. Uskoro je prikupio pozamašan broj dopisnice koja su naši zarobljenici slali kući iz zarobljeničkih logora u Prvom svetskom ratu, pa onda i onih iz Drugog.

U takvim porodičnim prepiskama postojala je sačuvana još jedna, paralelna istorija koja je možda i bolje opisivala sam život ovog grada nego svi zvanični papiri i dokumenti.

Tako je jedna priča posebno ganula našeg sagovornika. Otkupio je svežanj pisama jednog majora Vojske Kraljevine Jugoslavije koje je ovaj slao svojoj ženi počev od 1941. godine. U svežnju nije bilo onih dopisnica kojima je žena odgovarala, ali se iz onoga šta je muž pisao jasno naslućivalo i ono što je saputnica pisala njemu.

- Prvo joj se obraćao neposredno pred početak rata, tešeći je i objašnjavajući da je njegova artiljerijska jedinica u okolini Subotice, da ne očekuje nikakve burne događaje i da se raduje ponovnom susretu sa bebom koju oboje imaju kod kuće. Već sledećim pismom obraća joj se iz logora za ratne zarobljenike, a kroz svako sledeće oseća se njegova zabrinutost, jer mu je postalo jasno da supruga veoma teško živi. Posle 1945. godine, on dopise svojoj supruzi više ne adresira prezimenom Vidaković, već Marijanović. Tada joj pomirljivo i otvoreno piše kako je "pametno što se udala, jer on više nikada nema nameru da se vrati u Beograd". Poslednje pismo iz svežnja bilo je poslato iz Pariza.

Ratne uspomene

DRUGI svetski rat je u građanski dom Đorđevića doneo brojne muke. Nemaština, pritisak i glad primorali su ovu, kao i mnoge druge porodice da postepeno iznose na crnu berzu ono što su nasledili od predaka. Polako su sa zidova odlazile vredne slike, a iz regala dragocene knjige.

- Bio sam dete, ali jasno pamtim kako smo posle rata prodali persijski tepih i kako su ga kupci iznosili kroz prozor jer je jedna novokomponovana "drugarica" čula kako su baš takvi tepisi vrlo dragoceni. Ali se sećam i da nismo dugo "gurali" od tog novca.

Pa ipak, mnogo toga je Đorđević sačuvao stasavši u ozbiljnog čoveka koji je poratno vreme ostavio u sećanju, a snagu porodičnog umeća usmerio ka budućnosti. Znajući od koga je potekao, umeo je da proceni kuda će dalje.

Pokazuje nam brojne primerke predfilatelističke pošte, pošiljke koje su odašiljane ka odredištu tako što nisu imale poštanske marke već samo pečate. Pred nama se smenjuju stara pisma pisana pre 1866, starom srpskom ćirilicom.

Najstariji dokument koji iznosi potiče iz 1842. godine i to je pismo Načelstvu Okruga šabačkog, a ima i dopis koji je uputio upravnik Varoši beogradske Okružnom načelstvu u Užicu.

- Nešto od ovih požutelih papira je porodično nasleđe, a mnoge sam otkupio, tražeći stare papire po najčudnijim mestima. Uostalom, čvrsta veza sa porodičnom tradicijom čoveka okrene da pazi šta istorija pripoveda.

Zaista, Vuk Đorđević sa ponosom ističe diplome svojih predaka o završenom školovanju, ali i dokument u kojem piše kako je njegov deda Dragutin izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Istovremeno, u dedinoj karijeri ostalo je zapisano i da je bio član Glavnog odbora Srpskog Crvenog krsta.

Deda Dragutin je bio, kako ističe njegov unuk, veoma uvažen čovek svoga doba u Beogradu.

- Bio je i član Upravnog odbora "Velimirijanuma" - kaže Vuk Đorđević. - Danas mnogi Beograđani ne znaju za ovu izuzetno važnu instituciju nekadašnjeg prestonog grada. A "Velimirijanum" je dobio ime po Velimiru Teodoroviću, vanbračnom sinu kneza Mihaila.

Vladika Gavrilo

Poznato je da je jedan od najpopularnijih srpskih vladara otišao sa ovog sveta bez naslednika, ali je imao sina Velimira koji je prvo rođen kao Viljem i bio je Mihailovo vanbračno dete. Pošto je kasnije kršten kao pravoslavac i budući da je imao ogromno poštovanje prema Srbiji, Velimir je osnovao zadužbinu čiji zadatak je bio da brine o onima o kojima niko nije brinuo. Dragutin Đorđević je bio u Upravnom odboru ove značajne dobrotvorne ustanove zajedno sa uglednim slikarom Stevom Todorovićem i arhitektom Androm Stefanovićem.

Pojmovi grada

KROZ ovaj porodični vremeplov, ali i hroniku onih znanih i neznanih koji su nekada živeli u Beogradu, Vuk Đorđević nas vodi pokazujući i vojničku poštu iz prvih godina Prvog svetskog rata.

Pred nama su dopisnice koje su obavezno morale da prođu vojnu cenzuru. Pre nego što bi krenule na put ka Srbiji čitali su ih nadležni kako nešto neprilično, ili neka vojna tajna ne bi iscurili kroz vojnički rukopis.

Za kraj gledamo samo deo poštanskih maraka koje slikovito pripovedaju o istoriji Srbije i Crne Gore i njihovih vladara. Jedna stara serija pokazuje kralja Milana Obrenovića, i to ne samo kao zrelog vladara, već i iz dečačkog i mladićkog doba.

Tu je i zbirka poštanskih maraka posvećenih crnogorskom kralju Nikoli.

Uz iskreno sećanje na neke dobre prijatelje, naš sagovornik nam je začinio priču pamteći dobrotu Milana Jovanovića s kojim je skupio obiman materijal spremajući knjigu o pojmovima i neobičnim mestima Beograda. U njoj je hteo da razjasni mladima kako su nastali neki stari nazivi delova grada, baš kao i mnogo onoga što su bile tajne nekadašnje varoši koje je znala njegova generacija, a mlađa nije stigla da nauči.

Nas je podučio mnogo toga, pogotovo o poštovanju predaka, tradicije i tajnama koje umeju da sačuvaju neki naizgled nevažni, stari papiri.

OD PERJA DO MERMERA

U STILU svojih predaka, i naš sagovornik je "vlasnik" burne karijere u kojoj se okušao u mnogim različitim oblastima, iako je u akademski svet iskoračio sa diplomom fizičara.

Dugo je radio u uglednom "Centrokopu", trgujući perjem. To je bila veoma unosna trgovina koja je zahtevala izuzetno znanje i preciznost, potogotovo na nemačkom tržištu sa čijim stručnjacima je najviše sarađivao. Danas je već 25 godina vlasnik firme "Mermoterm".

Kao i život njegovih predaka, i njegov je morao da prođe i najlakše i najteže materijale, od perja do mermera.

Vojnička pošta

DIPLOMA ZA BEĆARA

SVAKA generacija ima svoje mangupe i mangupluke, i svaka misli da je nadmašila prethodnu.

Ipak, svako doba ima svoj šmek i vedrinu. Na kraju se ispostavi da su generacije i njihove duhovitosti i smicalice uvek nalik jedna drugoj.

- Deda Dragutin imao je i posebnu, "bećarsku diplomu", koju su mu dodelili drugari iz kafane "Kod Srpske krune". Na ovom "dokumentu" čitko je ispisano "Mi, mladi mladići (dupla stvar), zapanjeni odlukom našeg doajena da se oženi..." i dalje se šale na račun mladoženje koji rešava da napusti mladićki, pa i kafanski život. Istina, to je bio poslednji put da je deda bio u toj kafani.