Beogradske priče: Zašto se ptice vraćaju sa juga?

NIKOLA je bio pametno, mudrooko dete, učenik prvog razreda Osnovne škole "Sveti Sava" kada je učiteljicu Sofiju Lukman upitao zašto se ptice selice vraćaju sa juga. Ako već odlaze tamo i ako im je lepo, odakle potreba da se vrate? Iako je uveliko bila dramski pedagog, učitelj, reditelj i imala veliko iskustvo sa svojim dramskim, dečjim studiom "Dečji osmeh", nije uspevala da odgovori na Nikolino pitanje. Ni razne nagrade u zemlji i inostranstvu na pozorišnim festivalima, kao i projekti sa decom iz rasejanja, i omladinom iz drugih zemalja nisu bili dovoljni, dečak je bio neumoljiv.

Pitala ga je voli li da ode kod bake i dede na selo, da tamo dugo ostane, pa posle da se vrati, ali mališan je odmahivao glavom. Na kraju je priznao da "ipak malo poželi povratak natrag, ali da nije baš zadovoljan odgovorom, mada "odaje učiteljici priznanje na trudu".

- Od tada radim decenijama u dijaspori, ali ovo pitanje me je dugo mučilo - kaže Sofija Lukman. - Čak sam testirala mnoge poznanike i prekidala razgovore s njima ukoliko bi pukim frazama i neznanjem pokušali da izbegnu odgovor na ovo, kasnije će se ispostaviti, suštinski bitno pitanje za mene.

Otadžbina

NAŠA sagovornica danas sabira utiske u Beogradu, koji je za nju rodni grad, ali i "najposebnije" mesto na svetu. "Baza" joj je bila u Švajcarskoj, jer je tadašnje Ministarstvo prosvete i sporta organizovalo ekspertski tim za rad sa decom naših iseljenika. Ona je osmišljavala predstave i bavila se pitanjima obrazovanja, putem kampova "Jezik nam je otadžbina". Pre 23 godine osnovala je dramsko-pedagoški studio za posebno nadarenu decu "Dečji osmeh".

- Videvši kako radimo, uskoro nam se priključuju deca iz Evrope, Kanade, Australije, pa organizujemo razmenu tokom letnjih kampova, a predstave izvodimo dvojezično i trojezično.

Kada je od 2004. godine prestala podrška države, roditelji, učitelji i deca nastavljaju sami da rade. Švajcarska država ih je podržala kroz saradnju sa Institutom za obradu podataka i jezika stranaca, a posebno blisko su radili sa Murištalden gimnazijom iz Berna koju su "umrežili" sa našim Učiteljskim fakultetom.

- Iz razgovora sa roditeljima te dece shvatala sam muku koja ih je naterala na odlazak. Uz sve stečeno znanje, u domovini nisu mogli da dobiju priliku, a oni su se osetili ostavljenim, matica je zatajila.

U takvim situacijama posmatrač može da prepozna našeg čoveka. Kada je primoran, on se lako prilagođava sistemu Nemačke ili Francuske i poštuje ga. Iako bude nagrađen za to, na kraju uvek ostaje stranac.

- Ti ljudi se tad osete povređeni i prozvani kako nemaju državu ni sistem koji ih štiti, ma kako da su često superiorni u oblastima kojima se bave. Nemaju centralu, maticu da im da strukturu i zaštitu, kao ni pravac u obrazovanju. A njima su u krvotoku tradicija, poštovanje korena i običaja.

Kuća na zgradi

POSEBNU priču Sofija Lukman ima o potrebi naših ljudi da se vrate kući.

- Mi imamo duhovnost i sveobuhvatan pogled na svet mada kroz današnje institucije ne izgleda tako. Mladi stručnjaci, naše "ptice selice" zarađuju novac na Zapadu i imaju silnu želju da se vrate. Oni su svuda u svetu sjajni stručnjaci, inženjeri, sportisti, umetnici... U otadžbini nemaju novca da nastave studije i usavršavanje, pa frustrirani dolaze do kapije besmisla.

Tada naša sagovornica čuje najčudnije ispovesti.

- U tom svetu im nedostaju porodica, prijatelji, a čak 80 odsto Beograđana mi je reklo da im fali šetnja Kalemegdanom! Kažu: - Nedostaje nam naš beli Beograd, iako je godinama crn, on ima belu dušu!

Emotivnost i "senzori" koji su vezani za duhovnost naših ljudi ne ume da izdrži pritisak linearnog života na Zapadu.

- Naše biće koje pokušava da razume surovi, strani svet ne može da ima samo horizontalu, već i vertikalu - objašnjava Sofija Lukman. - A tamo vertikale nema, sve je podređeno samo materijalnom, vidljivom, opipljivom životu. Beograđani s kojima sam se tamo družila, a to se više ne krije, kažu strancima otvoreno "kako nama stvari ne moraju da budu vidljive da bismo u njih verovali". A da ne pričamo o "upakovanom" moralu kada kažu da naš grad postaje "amoralan". Njima tamo nedostaju prijatelji, energija grada, razmena duhovnosti, sve ono što spada u neko "nad ja".

Koliko god nama ponekad čudno zvučalo, Sofija Lukman je u Beograd dovodila prijatelje i one koji su se ozbiljno pozabavili idejom da se u njemu trajno nastane. Takvih primera je sve više, a "četiri moje prijateljice, iz Brazila, Argentine, Sirije i Švajcarske tražile su naše državljanstvo". Govorile su "kako mogu da osete život u svojoj punoći samo u Srbiji".

Jedan Francuz, koji je od nje slušao vatrene priče o duhu Beograda, na ulazu, odmah prelazeći Brankov most, zaprepašćen je prvo pitao: "Kakvi su ovo ljudi, kad prave kuće na zgradama!?" Potom je shvatio da beogradski duh pušta svakog da bude onakav kakav je, pa je takav i grad. U Lionu, kaže on, sve je ujednačeno, i sve kuće stoje "pod konac", ali takvi su i ljudi.

- Nikada nisam videla toliko naših mladih ljudi nastanjenih u Evropi koji žele toliko silno da se vrate kući. Materijalni svet nije sve, oni žude da se vrate korenima, a koreni su ovde.

- Eto - kaže Sofija Lukman - zato se ptice vraćaju sa juga. Nikad nisam bila čvršća u uverenju da je Beograd baza, odavde sve kreće i sve se u njega vraća. Po Tesli će sledeći (naš) vek biti vek duha, ili sveta neće biti.

Tri serijala

VEZU između Srbije i Švajcarske naša zemljakinja je opisala kroz tri serijala koja je

Iako svi znaju za Arčibalda Rajsa, javnosti je manje poznata veličanstvena Katarina Klara Šturcerneger, koja je u Prvom svetskom ratu bila i bolničarka na liniji fronta u Srbiji, kao i vrhunski fotograf.

- Oduševljeno je pisala o moralu srpskog vojnika, posebno se divila našem tradicionalnom lečenju travama i čajevima. Tražila je da je sahrane ovde, ali su je ipak posle smrti rođaci preneli u Švajcarsku. Na poslednje putovanje otišla je sa ordenom koji joj je lično uručio kralj Petar.

MILEVA I AJNŠTAJN

PREDSTAVA "Priča o Milevi Marić i Albertu Ajnštajnu" dobila je nagradu švajcarskog Instituta koji nosi ime nobelovca. Sofija Lukman je bila inicijator dečije predstave koja je bila posvećena velikanima nauke, ali i neko ko je osvetlio ulogu naše zemljakinje.

- Kada je direktor ovog Instituta Herman Birke odlazio u penziju priznao mi je da je 99 odsto njegovih zaposlenih bilo vezano za Alberta, ali da je, posle svega što smo radili, odnos bio 80:20 za Milevu.