Beogradske priče: Ko ne zna za farove, zna za voz

OKUPACIJA je u to vreme već nekoliko godina spuštala svoja mračna krila na Beograd i okolinu. I tada je, davne 1943. godine, jedan nemački kamion bio parkiran kraj bircuza na prilazu gradu. Veče je palo, a vojnička postava odlučila da se odmori uz pivo, pa će, kako su planirali, da nastavi ka gradu.

Isporuka nije bila hitna, radilo se o nekoliko stotina vojničkih cokula, i neko vreme je sigurno mogla da sačeka.

Svedoci i priče

PRIČU nam pripoveda Petar Nedeljković, inače strasni kolekcionar, kako "običnih", tako i neobičnih priča sa ovog podneblja. Mada, kako će se iz ove pripovesti ispostaviti - većina ih je neobična.

Nedeljković je kroz dugu karijeru bio u prilici da sluša mnoge očevice, svedoke ratnih događaja. S druge strane, bilo je tu preuveličavanja, anegdota i, naravno, saznanja kako su posle bitke svi postajali generali. Pa ipak, neke lokalne smicalice su ušle u legendu, a druge postoje i kao vedro sećanje na nesputani beogradski duh.

Da se ipak vratimo kamionu i posadi koja je u predvečerje zasela u bircuz.

Vozač i vojnici iz pratnje planirali su da proborave neko vreme u kafani i mirno su poručili piće. Dok još nisu ugasili motor, pa ni svetla, ugledali su čoveka koji sa cigaretom u ustima pokušava da priđe faru kamiona.

Zatim ih je zateklo još jedno čudo: nesrećnik je prineo cigaretu, verujući da će tako da je upali, baš kao što je to radio na kućnom šporetu ili ognjištu.

Nekoliko puta su vojnici pustili neupućenog smotanka da ponovi "taj proces" smejući se njegovoj lakovernosti i naivnosti. Međutim, ovaj je bio uporan, nanovo se klanjajući ka noćnom svetlu, sve dok ga, najzad, nisu oterali, zaprepašćeni glupošću kojoj su bili svedoci.

Kada je, razočaran što nije mogao da povuče dim, neugledni seljak otišao nekud u noć, oni su završili piće i krenuli dalje svojim putem.

Blagodet saznanja pohodila ih je tek naknadno, jer tada nisu znali da su seli u - prazan kamion. Kamarati "nesuđenog" pušača u međuvremenu su ga temeljno ispraznili, a cokule su uskoro nosili neki ljudi kojima nisu bile namenjene.

Železničke legende

DRUGA, još slikovitija priča pripoveda o dedi našeg sagovornika Marku Nedeljkoviću, koji je u vreme Drugog svetskog rata bio skretničar na beogradskoj železničkoj stanici.

- To je bilo veoma važno saobraćajno čvorište, i čim su zaposeli Beograd, Nemci su počeli veoma temeljno da vode računa o bezbednosti - pripoveda unuk glavnog junaka ove priče. - Pruga je spajala Pariz sa Istanbulom i Atinom, i to je bio sasvim dovoljan razlog da budu obazrivi, jer su veliki i obimni transporti išli u oba smera. Okupatori su imali i posebne nadzornike, jer nisu do kraja verovali našim železničkim profesionalcima.

Međutim, proticalo je vreme, smenjivali su se dani, za njima meseci, pa i godine, i beogradski železničari i mobilisani nemački vojnici postepeno su shvatali da su i jedni i drugi živi ljudi, željni mirnog života i porodice, a ne večite ratne oskudacije.

- Polako su se sklapala prijateljstva u kojima jedni nisu mogli bez drugih - uz osmeh priča Nedeljković. - Pred očima su im prolazile prepune kompozicije hrane i svakojakih đakonija sa Mediterana ka Centralnoj Evropi, a istovremeno su prema ratnim zonama tutnjali šinjeli, obuća, konzerve sa hranom... A nemoćni posmatrači sa obe strane bili su željni i jednog i drugog.

Tako nastaje tihi ortakluk između Nemaca i železničara. Jer, u poslu koji su namerili da izvedu jedni nisu mogli bez drugih. Tako su postepeno "naplaćivali carinu" i počeli deo sadržaja iz kompozicija da zadržavaju u Beogradu. Dogovor je bio da budu umereni i da ne preteruju u ovim krađama.

- Jednom je nemački vojnik tobože slučajno opalio metak u drvenu cisternu koja je prevozila vino iz Grčke ka Nemačkoj. Pa kad je već iznenadni kvar napravio mlaz dragocene tečnosti, bilo je glupo da ne nazdrave. Brzo su prineli posude i uhvatili "lepu" količinu vina, sasvim dovoljnu za "poduže zdravice".

Potom su se smenjivale teške zime u Beogradu, a dok su jedni bili željni topline, ogreva i odela, drugi su mogli zauzvrat da prisvoje nešto drugo...

- Tako rat ume da donese neko dobro i pokaže drugu stranu - dodaje naš sagovornik. - Mnogi vojnici Vermahta bili su mobilisani, željni kuće i nimalo srećni što nose pušku baš u Beogradu, dok znaju kako su njihove porodice negde daleko, na udaru ratnih patnji. Udruženi sa dosetljivim beogradskim železničarima, mogli su da osmisle poneku efektnu dosetku koja bi i njima donela neku dobrobit.

Najteži problem bila je zaštita na svakom vagonu. Pored vojnika iz obezbeđenja s kojim bi se nekako dogovorili, morali su da savladaju još jednu sigurnosnu meru s kojom nisu znali šta će.

Mučena plomba

ZATVORENA vrata železničkog vagona bila su osigurana plombama, posebnom vrstom zaštitnog pečata. Tako je onaj ko prima robu bio sasvim siguran da tokom transporta niko nije dirao sadržaj koji mu je pošiljalac uputio.

To je bio vrhunski problem za svakog ko pokuša makar i da zaviri unutar vagona, ali jedno "malo rešenje" postojalo je za taj, naizgled veliki problem.

Bio je to prozor na vrhu čeone strane vagona, odmah do vrata.

- Taj ventilacioni prozor bio je izuzetno mali i uzak, i opet su Nemci i naši ujedinili snage, pa smo pronašli izuzetno mršavog i sitnog "izvođača" koji je pritekao u pomoć. Kada bi vojnici "zažmurili", on bi uspeo da se uvuče u unutrašnjost, izbacio bi napolje one potrepštine za koje su i jedni i drugi bili sigurni da će im trebati, a potom bi se ovaj izvukao napolje.

I, svi su bili zadovoljni. "Ulov" je bio podeljen, plomba, dabome, netaknuta, a ostatak regularne pošiljke stigao bi na mesto gde je bila i namenjena.

- Deda se sećao da su se u pojedinim ratnim danima na trpezama železničara našle i guščije paštete i francuski šapanjac. I sve to uz vrlo "korektnu saradnju" sa Nemcima.

Naravno da sve to nije potrajalo, ali su posle dugo, i jedni i drugi, pamtili koliko nisu voleli rat, ali su umeli da se raduju životu.