Beogradske priče: Mangupluci u Parizu

VIS "Plavi dečaci" postigao je sjajan uspeh osvajanjem prvog mesta na Gitarijadi koja je 1966. godine održana na Beogradskom sajmu. Momci su se prvo zvali "Gonzalesi", ali su promenili ime pošto je lider grupe Branko Kamenković uspeo da se domogne dve velike "trube" plavog platna, pa je njegova majka celom sastavu sašila plava odela. Sredinom šezdesetih on je bio jedan od trojice najboljih rok gitarista u Beogradu, na igrankama u Zemunu je doživeo da Ljuba Zemunac cepa karte dok svira, a legendarni kaskader Bata Kameni je rešio da mu "dođe glave".

- Govorio je da je Beograd mali za dvojicu sa istim nadimkom, i poslao je dvojicu rmpalija da me prebiju - uz osmeh priča Kamenković o mangupskim počecima. - Dabome, postali smo dobri prijatelji. Prvi originalni bokserski šorts legendarni Žorž Stanković dobio je na poklon od mene, jer smo bili komšije u Paviljonima, dabome, uz Vanju Bulića, našeg starog drugara. Bilo je to doba kada su "Šedouzi", 1965. godine svirali "Marš na Drinu". Eno vam na "Jutjubu", ako ne verujete.

Naš sagovornik tada nije ni slutio da će postati poznat širom Jugoslavije kao jedini vrstan umetnik na buzukiju, autentičnom grčkom instrumentu.

I danas su mnogi akordi odsvirani u kultnoj seriji "Vruć vetar" prepoznatljivi svima, kao i u domaćoj TV i muzičkoj produkciji. "Vlasnik" tih melodija je Kamenković.

Grk Zorba

- POSLE igranki ostajao sam dugo sam. Ne znam šta me je teralo da na mandolini uporno sviram "Grka Zorbu". Nešto me je vuklo na tu stranu. Kako mi škola nije išla i odlučio sam se za rokenrol, očeva želja da postanem majstor za televizore potpuno se izjalovila, i morao sam u kafanu. Prvo sam otputovao u Grčku i kupio pravi buzuki.

Sedamdesetih godina se Kamenković zajedno sa jednom estradnom divom sprema za nastup u Opatiji i tada saznaje da ga je jedan vrlo uticajan političar uzeo "na zub" zbog ljubomore.

- Pozvao me je u lov. A to nije bila dobra vest. U to doba su neki naprasno "nestajali" tokom lova zbog nesrećnih slučajeva, i shvatio sam da moram da se sklonim. Setio sam se vizit-karte koju mi je dao pariski biznismen Milan Petrović, koji je u Francuskoj bio vrhunski dizajner i uputio sam se tamo.

Petrović je bio mangup sa Dušanovca koji je stekao impresivnu karijeru u Legiji stranaca, i još veću u svetu mode. U jednom grčkom restoranu Kamenković počinje da uči melodije od starog buzukiste, dok gitaru i ostale instrumente svira sa meksičkim marijačima...

- Milan Petrović je bio neka vrsta mog učitelja, video je da sam pristojan, uvodio me je u pariski svet. Jednom me je predstavio grčkom kralju u egzilu Konstantinu. Budući da je uglednog Grka interesovalo ko je od mojih predaka iz njegove zemlje, zastao sam kao ukopan. Zatim sam rekao: "Deda mi je bio solunac!".

Muziciranje u Parizu sedamdesetih godina bilo je zanosno za našeg zemljaka, ali su novac i žene, kako kaže, ostavili na njega trag.

"Otišao sam tamo da živim, a ne da zarađujem", iskreno kaže.

- Znao sam celu ekipu Stevice Markovića, sa kojom sam se družio jer nisam bio "taster", neko ko će drugare da otkuca vlastima. A oni su se, kako se ispostavilo, bavili koječime. Kada sam napustio kafanu kod Grka Vasilisa, pozvao me je Duško iz Dobanovaca koji je imao kafanu "Dubrovnik" iza "Mulen ruža". Kod Grka je postojalo jedno pravilo tih godina - "Pazi se Jugoslovena u Parizu, oni su sigurno neka mafija".

Potom Kamenković svira u našoj kafani "Kod Dane", a gosti su mu Alen Delon i Žan-Pol Belmondo.

- Delon je bio večiti cinik koji je stalno pravio šale na Belmondov račun, ali ovaj je bio ljudina, divna duša i čovek koji se stalno smešio ne dajući takvim vicevima na značaju. U to doba kolega Rade Vučković i ja smo svirali zajedno i za noć smo delili po 2.000 franaka. što je bilo oko 700 ondašnjih maraka.

Marijači

ZA svoju dušu Kamenković bi odlazio u kafanu "El marijači", jer je voleo meksičku muziku i muzičare. Kao što rmpalije i mangupi sa asfalta imaju čvrsto srce i jake pesnice, kao po pravilu imaju i meko, dobro srce. Tako vrsnom muzičaru gotovo kreću suze kada priča o jednoj noći.

- Zamolio sam drugare iz meksičkog orkestra da odsviram nešto s njima i bilo je sjajno. Svi smo uživali, evo i sada mogu da prizovem zvukove dve trube, gitara i violine koji su me okruživali... Na kraju pesme čuo sam jedan usamljen aplauz iz lože za koju sam mislio da je prazna. To je bio Hari Belafonte, legenda onog doba. Stajao je dostojanstveno, udarao dlanom o dlan i pozdravio naš nastup.

Kamenković pominje i Milu Matić, čuvenu skadarlijsku pevačicu koja je tada pevala u Parizu, majku danas poznatog Peđe D Boja, a seća se i društva u kojem su bili zajedno sa Vučkovićem.

- Preko puta sedeo je grmalj sa bradom, a Cigani muzičari su ga gledali kao u Boga. Pozvao me je da priđem i da ga pratim, a onda sam čuo kako odjekuje neverovatan bas. Tek tada sam saznao da pratim operskog asa Ivana Rebrova.

Kraj pariske karijere Kamenković pamti po pozivu kćeri koja je trebalo da krene u prvi razred. Posle reči: "Treba da krenem u školu, a nemam tatu", emotivni grmalj sa buzukijem pakuje kofer i vraća se kući.

Bez "zlata"

KAMENKOVIĆ kaže da iz "Diskotona" čak nije uzeo trofeje kao što su višestruke "zlatne" i "srebrne" ploče, mada poštuje svoje prijatelje iz ove kuće. Svi sa estrade koji su hteli da imaju zvuk njegovog instrumenta imali su vrhunski zvuk buzukija, a on nabraja Džoa Maračića Makija, Duška Lokina, Mikija Jevremovića, Šabana Šaulića, Miroslava Ilića...

Ostao je zabeležen i po tome što je prvi uneo buzuki u kafanu, ali viteški govori i o onima koji su ga nasledili. Kaže da Bane Kljajić odlično svira ovaj instrument i da nije njegov učenik, već naslednik i to u velikom stilu.

PREDIĆEV UNUK

UMETNIČKU crtu naš sagovornik, kaže, "vuče" sa majčine strane, jer je unuk velikog slikara Uroša Predića. Tako je u jednu neobičnu karijeru uspeo da smesti slikara, ilustratora, tekstopisca, vajara i kompozitora.

- Ispred škole "Vladimir Nazor" u Zemunu dugo je stajala skulptura koju sam ja napravio - kaže Kamenković.

ČUVANjE KULTURE

POREĐENjE sa strancima govori o našem čudnom odnosu prema sopstvenoj kulturi. Snobovi daju strana imena kafanama, kao da će to nekog da privuče.

- Kada nam dođu u goste turisti iz Grčke, svi viču: "Daj buzuki!". Šta će im? Oni ga slušaju po ceo dan kad su kući. Ovde se predstavi onim što je tvoje! Kad dođemo u Grčku niko ne trči za nama svirajući Tozovca.

"MANGE"

ODVAJKADA je Beograd umeo da razlikuje mangupe i barabe. Tako Kamenković podseća da grčka reč "manga", prema njegovim rečima označava šmekera, kavaljera ili džentlmena.