Beogradske priče: Čuvar dostojanstva varoških dama

BEZMALO osam decenija jedna porodica neprekidno brine o frizurama beogradskih gospođa, pa je tako Vojislav Radivojević nasledio majku Bogdanku, koja je taj posao radila još za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu, a njegova deca uveliko nastavljaju očevim stopama.

Ovog puta "Beogradske priče" počinju pripovedanje o tome kako se neki događaji neminovno, ciklično ponavljaju u ovom gradu.

Sudnji čas

- MAJKA mi je pričala da su gradske dame dolazile u salon za vreme Drugog svetskog rata, čak i u doba kada su bila česta bombardovanja, kako bi uredile frizuru - pripoveda nam Voja frizer, kako ga zovu sugrađani. - Nije to bila stvar prestiža niti bilo čega na to nalik. Htele su da budu dostojanstvene, i, kako su govorile, "ako nastupi sudnji čas da izgledaju kao prave dame".

Voja je slušao majčine priče, ali je bio ubeđen da je to samo bajkovita, poučna pripovest, sve dok nije dočekao i njen epilog. Došla je 1999. godina i novi rat.

- Za vreme jednog od mnogobrojnih zasipanja grada bombama, imao sam klijentkinju koju sam u tom trenutku fenirao - seća se Voja. - Eksplozija je bila dovoljno blizu da se veliko staklo izloga salona uvilo, praveći vrlo zlokoban huk, ali srećom nije puklo. Upitao sam je da li se plaši i treba li da prekinem, na šta je ponosno odgovorila: "Ako se vi ne plašite, ni mene nije strah!"

Tako svaki zanat u Beogradu ostavlja pečate koje je neko od predaka saopštio potomcima, a ovi su bivali osuđeni da i sami dožive istu lekciju.

Frizer Voja je tipičan predstavnik "neobičnih Beograđana" i po tome što je uspeo u svemu što je naumio, jer su uporni među nama upravo takvi. Prvo je, dabome, morao da izuči zanat.

- Moja porodica je zapamtila teška vremena, salon koji su moji roditelji otkupili nacionalizovan je samo nedelju dana pošto je postao naše vlasništvo. Majka se ipak obradovala kada sam rekao da neću da nastavljam školovanje, već ću da krenem na zanat. Bila je srećna jer ću da je nasledim, ali ja sam hteo nešto potpuno drugo. Mene su želje vukle među auto-mehaničare, jer sam bio opsednut automobilima.

Tada je došlo vreme za još jednu veliku životnu lekciju: Budi frizer, radi vredno i mnogo, i uštedećeš za "ta tvoja kola". Baš tako je i bilo.

Pariska slava

NAŠ sagovornik osvojio je sve nagrade koje su postojale u bivšoj Jugoslaviji, a "začinio" ih je titulom vicešampiona Evrope u Parizu.

Kod njega su dolazili svi iz elite ondašnje države, od manekenki Tamare Bakić, pa potom Vesne Mandić do Ljiljane Tice. Potom se ogledao praveći atraktivne frizure koje su umešno nosile "Lokice", Slađana Milošević i Zana Nimani, a potom i Lepa Brena.

Svoje dane je, kako je govorio, provodio u salonu, a noći u garaži, spremajući se za narednu trku. Opsesija "nacionalnom klasom" buktala je godinama u njemu. I danas uz veliko zadovoljstvo priča o "fićama" koji su tutnjali stazama na novobeogradskom Ušću.

- Zatim je svoje mesto u mom životu uzelo jedrenje, kao novi izazov. Sve je počelo tako što sam krajem sedamdesetih na Jadranu gledao jednog Nemca kako se zlopati pokušavajući da savlada dasku s jedrom. Uskoro sam ovladao tim sportom, ali sam prešao na mnogo veće, takmičarske jedrilice sa posadom, i uspeo da osvojim prestižnu Mrduljsku regatu u Splitu sa plovilom "Aligator". Hrvati su gotovo neprikosnoveni na svom terenu i imaju izuzetnu tradiciju, pa je uspeh bio tim veći.

Voja je obeležio brojne jubileje, prošlo je više od četiri decenije otkako je osvojio prvi pehar i gotovo osam od kada postoji salon u kojem je radila još njegova majka. Naš domaćin je promišljen, miran čovek. Kaže, nije uvek bilo lako živeti na način koji je izabrao.

- Punih deset godina bio sam jedini frizer Udruženja manekena. Kompletnu elitu tog posla činile su moje mušetrije. Dugo sam bio i jedini koji je pravio frizure gotovo celoj domaćoj estradi. Ali to ima visoku cenu. Stalno sam morao da se izvinjavam redovnim mušterijama, zato što je neka "zvezda" morala da uskoči na brzinu i preko reda. To je potrajalo gotovo 25 godina, a onda sam rekao sebi da mi takav stres više ne treba. Neke od estradnih dama su me napustile kada nisam mogao sve svoje obaveze i mušterije da podredim njima, a ja sam ih pustio da idu svojim putem, jer im je trebala neka nova "žrtva" nad kojom bi mogle da "caruju" u svom estradnom ushitu.

Tako nam je putovanje kroz gradsku istoriju pružilo priliku da u jednom salonu "dodirnemo" rat i estradu, "težinu" i "visinu", adrenalin auto-trka i talase koji prete jedriličarima, elitu i "obične smrtnike" i - sve to u jednoj biografiji.

HAREM

ZA našeg sagovornika porodica je svetinja i sve je podredio njoj. Kada se šali, ume da objasni zašto se opredelio da brine o ženskim, a ne o muškim frizurama.

- Šta će mi drugi muškarac u ovakvom haremu, a da nije frizer?