Beogradske priče: Upaljač iz prošlog veka

DAVNO je prošlo vreme kada je varnica bila jedini način da domaćin upali oganj, a onda je trebalo vatru održavati kako se ne bi ugasila. U novobeogradskoj kafani "Nana" Goran Vuksanović demonstrira posetiocima kako su njihovi preci pre nekoliko vekova u "Varoši Beogradskoj" mogli da pripale oganj, "cigar duvana" ili čibuk, kad još ni šibice, a kamoli upaljači nisu postojali.

Pred posetiocima stoji metalni deo koji su još Vuksanovićevi preci zvali "ognjilo", a njime se udaralo u kremen. Udar u ovu vrstu kamena rađao bi varnicu - i eto nas na pola puta do vatre.

Sada treba još samo naći materijal koji je dovoljno zapaljiv kako bi vatra planula. To je bio trud.

- Trud je vrsta pečurke koja raste na bukvi - objašnjava Vuksanović. - Postoje dve vrste, jedna se nastani unutar šupljine u stablu, dok je druga na površini drveta. Ova prva bila je lakša za pripremu.

Bilo kako bilo, sledi ozbiljan tenološki postupak, tokom koje se prva vrsta pečuraka kuva, a zatim suši, dok je druga nešto komplikovanija i zahteva dužu obradu. U svakom slučaju, rezultat je isti: domaćin najzad dobija sunđerast materijal koji je idealan da varnica, koju smo malopre zadenuli pomoću ognjila i kremena - proizvede žar. Iz njega će se roditi plamen ili samo potpala za kućno ognjište.

- Već dugo sakupljam različite lule, uglavnom su od uglednih proizvođača, ali posebno uvažavam one koje su nekada pravili čobani i zanatlije - kaže Vuksanović. - Takve bi bile pripaljivane uz pomoć ovakvog, trodelnog "upaljača" i to je bila važna ceremonija. Dabome, kasnije je domaćin mašicama uzimao žar iz vatre i tako palio čibuk.

Čibuk, ognjilo, kremen i trud

Na posletku, nezajažljiva tehnologija i njena ubrzanost izvela je pronalazak šibica, a kasnije upaljača, i tako je umnogome poremetila ovu starinsku ceremoniju.

CEĐ

TEČNOST u kojoj je kuvana pečurka koja će postati deo "upaljača" zvala se ceđ ili cijeđ, već u zavisnosti od podneblja. Podrazumevala je mešavinu vode i pepela, i inače je služila kao preteča sapuna, pa su njome naše bake prale veš.

OVAKAV način pravljenja vatre Vuksanović donosi od svojih predaka sa Sinjajevine, ali ga srećemo i u mnogim drugim delovima Srbije, odakle su ovakvi "upaljači" stizali do Beograda.

Sada je to samo šarmantan način da se setimo predaka i njihovih običaja, zakriljeni novobeogradskim soliterima i nekim vremenima koja su davno okončana.