Beogradske priče: Štajerci od Slavije do Kalemegdana

U Beogradu živi još jedan iz redova neobičnih primeraka stare garde: najstariji tramvajdžija, u stvari pionir svih beogradskih tramvaja, i konjskih i električnih, Vasa Tomić zvani 'Gospoja'."

Novembra meseca 1938. godine ovako je počeo tekst u listu "Vreme", u reportaži koja se bavila očuvanjem varoške tradicije i sećanja na stari Beograd.

U tom trenutku Tomić je uveliko bio sedamdesetogodišnjak, a vozio je prvi tramvaj na liniji koja je u Beogradu spajala Kalemegdan i Slaviju. Prvo šinsko vozilo klaparalo je ovom trasom počev od 1892. godine.

Sećanja Tomića Gospoje duhovito su ilustrovana manirom ondašnje dnevne štampe, a čitaoci su uživali u anegdotama koje prenosimo čitaocima "Beogradskih priča".

Bez stanica

AUTOR teksta Svetozar Glišović opisuje kako se u doba početka tramvajskog prevoza niko nije peo u "prva kola" jer su ta kola u stvari bili konji.

- Brzina se razvijala pomoću biča - šarmantno beleži predratni reporter. - Ono "ššš" koje danas proizvodi vadušna kočnica moglo bi da se čuje jedino ako se "motor" previše najeo "pa na taj neinteligentan način izražava svoje unutrašnje zadovoljstvo i spokojstvo. Za dejstvo takve 'vazdušne kočnice' iz starih, dobrih vremena kočničar je unapred znao čim bi video da se podiže rep tramvajskog motora".

Pored ovih muka sa konjem za vuču i njegovim fiziološkim potrebama tokom radnog vremena, Gospoja je prepričavao i ostale dogodovštine koje su se zbivale tramvajskom šoferu.

- A stanica, e moj priko, uopšte nije bilo - pričao je Gospoja.- Ako hoćeš u tramvaj, imaš da mašeš rukom još izdaleka, ili da staneš ispred konja, da ih zaustaviš, pa onda možeš da uđeš. Doduše, mogao si lepo i da uskačeš.

Kočijaš koji upravlja tramvajem na svaka dva sata dobijao bi dva odmorna konja, koji bi nastavili posao prethodnika.

- Vozio sam ja od Slavije do Kalemegdana za 20 minuta, isto kao i sad, pa možda i za koji konjski nokat brže! A konji su bili štajerci, treba tu povući 50 putnika, pa možda i više.

Sećao se Tomić i bakšiša koji je dobijao, a u to vreme, s kraja 19. i početka 20. veka, vožnja tramvajem bila je donekle i deo statusa.

- Što su ljudi nekad bili galantni! - sećao se Gospoja svoje mladosti. - Tramvaj, nekad, moj priko, to ti je kao sad pozorište ili koncert. Kad neko obuče novo odelo i hoće da se pokaže pred svetom, a on gde će nego u tramvaj! Ne uđe on zato što žuri, nego da se pokaže pred boljim svetom, da ga zagledaju. E, moj priko, danas ti je pozorište sasvim zamenilo stare konjske tramvaje! Evo baš sam na jednoj slavi čuo dve gospođe kako razgovaraju o pozorištu. Pa jedna pita šta se daje, a druga joj odgovara: "Baš me briga šta se daje, za mene je to premijera moje nove haljine!" Eto, tako su ti pre ulazile i u moj konjski tramvaj. Ne zna ona gde ide, nego samo uđe i namesti se, a svi se zablenu u njene nove krpe. Tako se "nađiđi" kao da ništa ne primećuje, a kad stigne na Slaviju kaže: "Ju, pa zar smo već na Kalemegdan?".

Elektrika

ISKAKANjE iz tramvaja koji vozi sporo nije bilo zabranjeno, kao što je to postalo kasnije, kada su uvedena brža, električna vozila. Gospoja je govorio kako su "čak i babe uskakale i iskakale".

Konjski tramvaji su radili do 1903. godine, kako se sećao Vasa Tomić, a prvi električni je prešao preko Terazija 1897.

- Bio je to redak dan za Beograd. Objavljeno je da će u nedelju preći preko Terazija tramvaj koji ide sam. Toga jutra crkve su bile prazne, jer je svet još pre jutrenja zauzeo sva mesta duž pruge, očekujući to prvo čudovište.

Potom je došlo vreme da se naši kočijaši obuče vožnji električnog tramvaja. A to je bio sasvim novi izazov.

- Belgijanci su doveli trojicu tramvajdžija koji su kočijašima naše Direkcije tramvaja i osvetljenja davali časove. Eh, prika moj, tako ti je to bilo. Ja sam čovek iz starih konjskih vremena, to jest iz starih dobrih tramvaja. Terao sam tramvaj 31 godinu i sedam meseci, a nikom nisam zgazio ni na žulj, a kamoli da sam nekog pregazio preko stomaka. To sam samo ja, Vasa Tomić i niko više! Drugi bi dobio diplomu za građanske časti i vrline, ali meni je i ovako dosta. Ja sam time zadovoljan.

Vasa je penzionisan (ili, kako on kaže "metnut u turšiju") 1930. godine.

I pitao se: "Čika Ajnštajn da izračuna koliko puta se čika Vasa Gospoja vozio od Čubure do Kalemegdana i natrag?".

SEĆAO se Gospoja i cene prevoza tramvajem sa konjskom vučom, pa je reporteru objasnio kako je stajanje naplaćivano pet para, a sedenje deset.

- Ko bi kupio ovu prvu kartu, a onda seo, morao je da doplati!

Te godine vozni park koji je vukao beogradske tramvaje brojao je 38 konja.