Francuskinje otvorile pekaru u Beogradu!

ČINI se da nema mlade osobe u Srbiji koja ne mašta da ode odavde. Uglavnom zbog nestašice posla, malih plata i jer im ovde ništa ne ide od ruke. Zato baš Francuskinje Klara Pulja (25) i Klemans Diđovani (25) nikome nisu jasne. Krenule su suprotnim smerom. Sa severa Francuske preselile su se u Beograd i u centru grada otvorile francsku pekaru. Za četiri meseca, koliko radi La petite cantine, posao im sve bolje ide i već znaju po koju reč srpskog. Dobar glas o "čistokrvnim" francuskim kroasanima brzo se širi, a one ne prestaju da se oduševljavaju Beogradom, ljubaznošću naših ljudi i svojih mušterija.

U ljupkom lokalu, punom topline, sve miriše na puter, sveže ispečeno testo, poslastice od limuna... Na policama i stolovima teglice sa začinima i mirisnim biljkama, časopisi, činije sa voćem. Ušuškano, domaćinski. Nalik scenografiji filma "Čudesna sudbina Amelije Pulen". U polici nesvakidašnji pekarski asortiman - kiš od brokolija, lososa, slatke varijante sa limunom, i prelivom od karamela, francuski bageti... Služi se oko 20 vrsta peciva i nekoliko supa, pa je "Mala kantina" nešto između pekare i restorana. Smatrale su da je to novi koncept u Beogradu i da bi bilo lepo da grad dobije nešto nesvakidašnje.

- Mnogi nam se čude, otkud da smo iz Francuske zbog posla došle u Beograd. U šali nas pitaju za dijagnozu - kaže Klemans. - Zapravo, mi smo oduševljene. Pre svega ljudima. Predusretljivošću, dobrotom. Ako imaš problem i nešto ti treba, verovatno će ti pomoći i Francuz, ali mrzovoljno, čak i agresivno. Ili će jednostavno otići, jer nema vremena da se bakće tobom. To ovde nigde nismo doživele. U Beogradu su ljudi predivni, topli, nasmejani i nema toliko pritiska i stresa kao u Francuskoj.

U Beograd su pre 10 meseci stigle same, snašle se za smeštaj, raspitale se oko prikupljanja dokumenata i kažu da je, ponovo neočekivano, sve sa administracijom teklo glatko. Rade sve potpuno same. Odlaze u nabavku, uređuju lokal, mese sva peciva, spremaju supe i dan im zasad traje predugo.

- Dan nam počinje oko četiri ujutru, oko pet već spremamo peciva i do pola devet prva tura je spakovana - kaže Klara. - Odavde ne izađemo pre 10 uveče. Za nas su čuli Francuzi koji žive u Beogradu i uželeli su se svoje domaće hrane, ali i ostali stranci i turisti, kao i svi koji žele da probaju tipična francuska peciva i čorbe, spravljene od ovdašnjih namirnica.

Kako Klara i Klemans kažu, strpljive su, pune vere i posao im se sve brže razvija. Ni u Lilu, gradu na severu Francuske odakle dolaze, kažu, ne čeka posao svakog diplomca. Kako Klara kaže, nigde nije sjajno, uprkos predrasudi da je u bogatim zemljama sve med i mleko.

- Meni Srbija nije bila potpuno strana, jer mi je otac poreklom sa ovih prostora - kaže Klara. - Baka je iz Hrvatske, imam familiju i u Novom Sadu. Završila sam školu za pekara, a Klemans je maltene odrasla u restoranu, jer se njena porodica bavi ovim poslom. Porodice su nas podržale. A mi se nismo pokajale.

MALEZIJA ILI SRBIJA

PRE Beograda, Klara je radila u Bosni, a pre toga u Indiji. Kada je Klemans, s kojom se poznaje od 11. godine, pozvala da zajedno započnu biznis u Beogradu, odmah je prihvatila.

- Rekla sam roditeljima da želim da započnem svoj posao u Srbiji i podržali su me bez problema - priča Klemans. - Zapravo, poenta je da sam im rekla da bih krenula u Maleziju ili Srbiju, pa su u momentu povikali "Srbija je super". U konkurenciji sa dalekom Malezijom, nije bilo dileme.