Beogradske priče: Loša nadogradnja dobre ideje

ŠTA bi rekli bežanijski seljaci početkom 20. veka da im je neko rekao kako će između njihovih sokaka i desne savske obale da nikne velegrad?

Verovatno bi bili u čudu ne verujući u zdravu pamet sagovornika, jer su tada oblast današnjeg Novog Beograda krasile samo bare prepune trske, kanal Galovica, koji je tekao bliže samoj Bežaniji, i jedan drum, koji je vodio ka Ušću. Pre Prvog svetskog rata taj prašnjavi put zvali su i Drumom Marije Terezije, austrougarske vladarke, sve dok ratni događaji nisu pomerili granicu znatno dalje iznad Beograda.

Moderna gradnja

OZBILjNA gradnja po parametrima savremenog, humanog urbanizma zahuktava se početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Novi Beograd počinje naglo da menja celokupnu prestoničku fizionomiju. Fotografije koje prenosimo predstavljaju samo deo ambijenta koji je nastajao, a za neke od komentara zamolili smo arhitektu Milana Miodragovića.

Ovaj stručnjak projektovao je većinu stambenih objekata za Građevinsko preduzeće "Rad" u blokovima od 61. do 64, u skladu sa zadatim urbanizmom. I danas ih tako prepoznaju stanovnici prestonice. Tako, kada i sada neko kaže kako "ide u blokove" podrazumeva prvenstveno ovaj deo grada.

- U ovim blokovima, od ukupno 38 stambenih objekata, 30 je izgradilo preduzeće "Rad" koje je otkupilo francusku licencu za izgradnju stanova od prefabrikovanih panela. Sve projekte u tom, francuskom sistemu projektovao sam ja - kaže Miodragović za "Beogradske priče". - To je za ono vreme bio veoma napredan način rada. Industrijska proizvodnja stanova svela je izgradnju jednog stambenog kvadratnog metra sa 40 ili čak 50, na samo 12 radnih sati. Dodatni kvalitet bio je u tome što je 80 odsto radnog procesa obavljano u proizvodnoj hali, dakle u zatvorenom prostoru, pa bi elementi posle bili ugrađivani u zgradu. Odmah po ugradnji radnik je opet bio u zatvorenom prostoru. Na gradilištu, odmah po ugradnji prefabrikovanih elemenata, radnik je opet bio u zatvorenom prostoru, dakle u organizovanoj sredini, a uticaj vremenskih prilika bio je sveden na minimum.

Do 1976. godine na ovaj način je u Beogradu bilo građeno po 16.000 stanova godišnje!

- Tada se neki "mudrac" socijalističke ekonomije dosetio da uvede takozvane samoupravne interesne zajednice, pa je umesto tržišnog zavladao dogovorni ekonomski sistem koji je odmah rezultirao debaklom, pa je već naredne godine broj novoizgrađenih stanova iznosio svega 4.000 - kaže Miodragović. - To je bilo doba naše stručne, ekonomske i svake druge ekspanzije. Tih godina "Rad" je gradio čuvene vodotornjeve, simbol Kuvajta, Farmaceutski fakultet u Libiji, preduzeće "Ivan Milutinović" kompletnu luku u Kuvajtu, "Napred" je u Libiji projektovao i izveo kolosalne vodovodne sisteme... PKB je u Iraku izveo projekat na desalinizaciji pustinje i pretvaranje pustinjskog tla u obradive površine...

Naš sagovornik se i danas seća Tome Devalda, direktora Direkcije za izgradnju Novog Beograda, čije ime pominje uz ogromno poštovanje. Kaže, "da njega nije bilo, teško da bi sve ispalo toliko dobro kao što je ostvareno na kraju".

- Bilo je tu mnogo važnih građevinskih zahvata, od projektovanja auto-puta kroz Beograd, preko izgradnje Hotela "Jugoslavija" do svakog bloka ponaosob - seća se Miodragović. -Zahvaljujući Devaldovom znanju i entuzijazmu nijednog trenutka nije došlo do zastoja ili nekog neplaniranog problema. Istina, kada bi neki od projekata bio okončan, obično nije nikada u prvi plan bio istican pojedinac, kao važan kreator neke ideje, već je pohvale po pravilu dobijao ceo kolektiv.

Ipak, rezultat svega što su ondašnji urbanisti osmislili danas je - nešto drugačiji.

Ti kuću posadi!

- SA ogromnom pažnjom smo vodili računa o svim urbanističkim parametrima komfornog stanovanja za tu zonu grada, a posebno o tolerantnom broju stanovnika prema rasploživom prostoru. Znalo se koliko mesta mora da ostane pod zelenilom, a koliko za škole, obdaništa... Sada je rezultat sasvim drugačiji. Kao da je nastupilo vreme: "Gde god nađeš zgodno mesto ti kuću posadi!"

Miodragović ne krije razočaranje onim što su njegovi naslednici uradili pošto su okončani radovi koje je on osmislio.

- U stanju sam da zalutam kada danas odem tamo iako sam ja gradio taj deo - uz kiseo osmeh kaže naš sagovornik. - Nije to dobar razvoj jednog zamišljenog koncepta. Taj deo grada pretrpan je objektima koji su, stručno gledano, tamo potpuno van smisla, urbanističkog plana i osnovnih parametara koji bi ih opredelili za tu lokaciju. Čak znam da su neki od takvih objekata navodno dobili nagradu za izgled, ali to priznanje se odnosi na samo zdanje, a nikako za mesto gde je postavljeno, unutar takve celine.

Naš sagovornik Milan Miodragović je tokom izgradnje blokova bio koordinator za usaglašavanje svih elemenata, objekata i infrastrukture, dakle stručnjak zadužen za izgled ovih blokova.

Kada je došlo vreme da neki novi ljudi "dopune" izgled ove urbanističke celine novim zgradama, njega, kako kaže, niko nije pitao za mišljenje.

- Dolaze i danas neki različiti ljudi da mi traže potpis kako bi uradili nekakve nakaradne nadogradnje, jer moraju da dobiju pristanak arhitekte. Ne potpisujem ništa.

- Sada na ovoj novobeogradskoj oblasti ima mnogo manje zelenila i slobodnih površina nego što je zamišljeno - jasan je naš sagovornik. - Naš cilj bio je da sve bude arhitektonski čisto i jednostavno.

Radović i Vještica

Sa posebnim poštovanjem Miodragović se seća Duška Radovića i Đoke Vještice. Radović ga je pozvao u svoju emisiju "Beogradske inicijative" daleke 1979. godine, zainteresovan za njegovu ideju da Beograd mora da se razvija kao "policentričan".

- Zvao me je da pričamo o tome kako Beograd ne treba da ima jedan centar, već da, kao svaka velika metropola mora da ima mnogo takvih mesta. Na primer, i oni koji stanuju u Rakovici, Krnjači, Zvezdari u Novom Beogradu moraju da imaju sve urbanistički važne elemetne za život i da se osećaju kao Beograđani, baš kao i oni koji su u centru.

Đoko Vještica bio je oduševljen nekim drugim Miodragovićevim idejama.

- Novi Beograd je u Vojvodini i ima distance koje nisu ni za pešačenje ni za upotrebu automobila. Još dok su blokovi građeni, sedamdesetih godina, govorio sam da je ovo idealna prilika za upotrebu bicikla. Dugo sam radio u Danskoj i bilo je prirodno da sedam kilometara do posla prelazim biciklom. Zašto "paliti" auto "za tri ćoška puta"? A i mnogo je zdravije. Tamo svi taksisti imaju posebne nogare, pa ukoliko nastupi kiša ili oluja, biciklista veoma lako zakači bicikl za taksi i očas je kod kuće. To je bila ideja koja je trebalo da krasi mnoge koji su se naselili na Novom Beogradu. Istina, bila je potrebna mnogo bolja namenska infrastruktura, od ove koja danas postoji, a predlagali smo je još tada.

MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI

Kao posebno dragocen novobeogradski arhitektonski objekat Miodragović izdvaja Muzej savremene umetnosti kao maestralno delo Ivana Antića i Ivanke Raspopović.

- Sećam se Antića kao velikog čoveka i sjajnog arhitekte - kaže Miodragović. - Još se naježim kada se setim njegove rečenice iz 1999. godine, kada mu je NATO srušio objekat MUP, pored Kliničkog centra. Rušenje zgrade svakom graditelju teško pada, pogotovo kada su motivi tako besmisleni. Ipak, Antić mi je tada rekao: "Pusti, sve je to samo beton i staklo. Ali decu, to ne mogu da im oprostim...".

LOĐA UMESTO NjIVE

Novi Beograd je u velikoj meri građen za potrebe ondašnje jugoslovenske vojske, koja je investirala u izgradnju stanova, ali je imala i posebne standarde.

- U to doba je gradonačelnik Branko Pešić bio protiv viših stambenih uslova za vojna lica u odnosu na ostale Beograđane - seća se Miodragović. - Pa ipak, tokom izvođenja jednog projekta, zbog elemenata gradnje lođa u stanovima bila je nešto veća nego što je bilo propisano. Komandant generalštaba tada je bio Nikola Ljubičić, koji je u šali rekao, aludirajući na poreklo vojnih lica: Pa neka im bude malo veća, to im je zamena za njive i livade koje su napustili!