Velimir - naslednik bez oca

NA Novom groblju u Beogradu postoji mesto gde je sahranjen sin kneza Mihaila, srpskog vladara koji je otišao u istoriju bez naslednika. Tako je bilo u ono doba, krajem 19. veka, kada vanbračna deca ni u kom slučaju ne bi mogla da budu priznata, pogotovo u svetu onih koji su privilegovani i "imaju plavu krv".

Marija iz Rogaške Slatine

KNEZ Mihailo bio je značajan srpski vladar i prosvetitelj, čovek koji, prema mišljenju istoričara, ima sasvim zasluženo mesto "na konju" ispred Narodnog pozorišta, na Trgu republike. Pa ipak, sa ovog sveta je otišao posle atentata, u maniru brojnih srpskih vođa, napustivši svoje sledbenike i ne dočekavši prirodnu smrt.

Knez Mihailo je dva puta dolazio na kneževsko mesto, prvi put pre neočekivane smrti svog starijeg brata Milana, a potom posle upokojenja svog oca kneza Miloša 1860. godine.

U braku koji je imao sa kneginjom Julijom Hunjadi knez nije imao dece, tako da je njihova bračna priča okončana 1865. godine, kada se sporazumno odvajaju "od stola i postelje", kako su tada nazivali razvod braka.

- Znalo se, ipak, da knez ima vanbračnog sina - tumači za "Beogradske priče" jedan od hroničara starog Beograda Dragan Perić, autor knjige "Mesto do prozora". - Čaršija je više nego burno brujala o tome. Znalo se da mu je "naslednika" rodila Marija Berghauz, u Rogaškoj Slatini. Taj momak će doći na svet kao Viljem Berghauz, ali je u sedamnaestoj godini, na zahtev oca, prešao u pravoslavlje. Na krštenju je dobio ime Velimir, a za prezime je uzeo staro prezime svog dede - Miloša, pa se prezivao Teodorović.

Kako objašnjava naš sagovornik, posle pogibije kneza Mihaila, namesništvo je ovom čoveku dalo imanje u Rumuniji i 35.000 dukata.

Različiti hroničari beleže odnose kneza Mihaila sa svojim vanbračnim sinom, ali potenciraju da nije sebi dopuštao preveliku intimu, iako je bio svestan da mu je Velimir sin. Tadašnje okolnosti bile su nemilosrdne, i knez je znao da ne može da bude previše blizak sa njim, budući da mu okolnosti to nipošto nisu dozvoljavale.

- Velimir je umro u 49. godini, a celokupno imanje koje je stekao preneo je Srbiji - podvlači Perić. - Njegova zadužbina dugo je ostala poznata kao "Velimirijanum".

Posle Prvog svetskog rata, prenet je i sahranjen na Novom groblju, a njegova grobnica postoji i danas.

Doživotni beleg

SIN kneza Mihaila poneo je u grob još jedan težak životni udarac. Budući da je bio vanbračno dete, iako dovoljno imućan nije mogao da zasnuje brak sa ženom koju je voleo. Kako god, i posle njegove smrti list "Vreme" dopisuje jedan deo njegove biografije, kroz reakcije čitalaca na usud nesrećnog čoveka.

Tako ovaj dnevni list objavljuje dopis jednog od upućenih poznavalaca biografije Velimirove, uz dodatne detalje:

"Pokojni Velimir, u čijim je žilama odista tekla kneževska krv, posle pokušaja da se oženi sa nekom devojkom boljega porekla, odrekao se ženidbe potpuno jer je uvideo da se zbog svog porekla kao vanbračno dete, ne može oženiti kako on želi.

Knez Mihailo

Usled toga, on se rešio na jednu nezakonitu vezu, sa jednom devojkom, Nemicom, veoma velike lepote. On je tu osobu iskreno voleo, a dokaz za to je što je na nju iskreno mislio sastavljajući svoj testament. On je njoj ostavio doživotnu rentu od 4.000 maraka godišnje koliko je za svoje napredovanje prvenstveno i tačno primala. Ta je osoba i danas živa kao uboga starica puka sirotinja, jer njoj Uprava Fonda i danas šalje 4.000 maraka kad ta suma predstavlja samo dinara 17! (Podsećamo, to je bilo vreme nemačke inflacije kada je marka bila žestoko obezvređena.) Prijatelji pokojnog Velimira zauzimali su se kod Fonda da joj se šalju dinara 5.000 koliko je nekada Fond upotrebljavao za kupovinu tih maraka 4.000, ali sve bez uspeha."

Ove reči pišem u tendenciji - kad molbe i predstavke nisu pomogle - da se ovoj ubogoj starici olakšaju poslednji dani života i da se time ispuni plemenita želja pokojnog Velimira da se njegovoj ljubavi osigura siguran opstanak.

TAKO je jedna priča obeležila, ne samo status jednog čoveka, nego njegovu kompletnu sudbinu. Iako je obeležen kao veliki srski dobrotvor, Velimir nikad nije osetio očinsku ljubav kako to red nalaže, a kada je sam hteo da oformi porodicu - i to mu je bilo uskraćeno.

Posle su inflatorna vrmena "ukrštena" sa nemilosrdnom birokratijom istu blagost i životni egzistencijalni mir uskratila i njegovoj ljubavi. Iako su čitaoci znali ime vremešne dame čiju su sudbinu sažaljevali, dobronamernim manirom onog vremena nisu joj pomenuli ime.

TEODOROVIĆI I BABA VIŠNjA

Prezime Teodorović nije bio slučajan izbor nesrećnog Velimira.

Majka kneza Miloša Obrenovića, koja je kasnije ušla u istoriju kao Baba Višnja, imala je tri sina: Jevrema, Jovana i Miloša. Kada joj je prvi muž umro, sa "neobičnim mirazom" od tri momka udala se za trgovca Obrena, sa kojim nije imala dece.

- Taj ugledni čovek je trojicu momaka prihvatio kao svoje sinove - objašnjava Perić. - U znak poštovanja i zahvalnosti oni uzimaju njegovo ime kao porodično prezime. Tako se Miloš neko vreme predstavlja kao Miloš Teodorović - Obrenović, a kasnije se ovo "Teodorović" postepeno gubi, i on u istoriju ulazi sa imenom po kojem ga danas poznajemo.

Tako je Velimirova potreba da na simboličan način ipak obeleži svoje poreklo, ma kako da su ga nazivali "kopiletom", veoma jasna i razumljiva.