Rada Đurić: Duh Beograda je kafa s komšijom u haustoru kuće

DA li iko bolje poznaje Beograd, od novinara koji prate gradsku hroniku?! Doajen RTS Rada Đurić, više od decenije i po, preko malog ekrana, poput Sizifa, gura kamen uz brdo - pokušava da servisnim informacijama građanima olakša život i ukaže na probleme. Britkog jezika, direktno razotkriva tajne. Satirično ruši fenomene. Specijalitet joj je da "oznoji" i "pocrveni" političare, koji sakrivaju odgovore.

Zbog toga je građani vole, što se i reporter "Novosti" uverio. Tokom kratke šetnje Tašmajdanskim parkom, prolaznici su spontano zaustavljali Radu, kao da se radi o nekome najrođenijem. Bakice, stisnutih pesnica, pokazuju da samo tako nastavi. Srednjoškolke traže da se slikaju sa njom - za "fejs".

- Prija mi popularnost. Volim ovaj posao, iako sam nekoliko puta poželela da ga napustim - priča Rada Đurić. - Drago mi je što me građani doživljavaju kao svoju. Što me podržavaju. To je potvrda mog rada.

Kako kaže, u okviru svog posla, ne bavi se previše lepim stvarima u Beogradu, iako ih ima puno. Za mnoge probleme koji tište građane, upravo su oni sami krivi, jer se ne bore. Ipak, glavni problem je, po popularnoj voditeljki, nedostatak discipline i sistema, koji bi političari trebalo da urede.

- Svaki od funkcionera treba da zna da su građani ti koji su mu dali posao i od kojih prima platu. Političari su plaćeni našim parama. I zato moraju da polažu račune. A, mi da pamtimo njihova obećanja - oštro će Đurićeva.

Zbog toga što loše funkcioniše poredak, dešava se da pojedini građani budu potpuno bespomoćni. Obične birokratske stvari im se toliko iskomplikuju, da im se od toga život promeni. Slučajevi budu komični, tužni, ali i tragični.

Kada je na radnom zadatku, ali i u slobodno vreme, voli da oseti duh starog Beograda.

- Obožavam da koračam uskim vračarskim ulicama. Volim male prizemne kuće, koje imaju haustore sa više ulaza. Tamo u dvorištu se odvija život koji mi ne vidimo spolja. Domaćice suše veš, a komšije piju kafu i diskutuju vesti iz novina i televizije. E, to je za mene duh Beograda - objašnjava naša sagovornica.

Opšta mesta u gradu ne fasciniraju Radu, osim Kosančićevog venca, kao jednog od retkih sačuvanih urbanih džepova.

- Beograd ne mora da bude najlepši i najbogatiji na svetu. On treba da bude naš, da ga čuvamo i volimo. Jedino tako, on ima ličnu kartu. Ne treba da se udvaramo drugima. Mnogi gradovi u svetu bi bogatstvo dali da imaju zgrade stare preko 150 godina. Mi kao da se stidimo nasleđa koje su čuvale generacije. Italijani od malih utvrđenja na jezerima zarađuju milione od turizma, a mi imamo Kalemegdan, najveću sačuvanu tvrđavu u Evropi, koja nije dovoljno turistički eksploatisana - zaključuje legendarna voditeljka "Beogradske hronike".

Za Radu, glavni grad je obećano mesto. Odrasla je na periferiji prestonice, u Lazarevcu. Beograd iz njenih studentskih dana bio je mnogo lepši i šarmantniji.

- Da imam čarobni štapić, Beograd bih obojila, ili bih bar oprala fasade sa ovih divnih zgrada koje ne mogu da dođu do izražaja. Da imam gumicu, izbrisala bih višak automobila sa ulica i dodala više svetla i boje - poput usnulog umetnika, s ljubavlju priča o gradu na dve reke.

Rada danas živi na Lekinom brdu. Obožava prestonicu noću, jer tada tama sakrije ono što nije lepo, a laka svetlost istakne ono što imamo.

SVE OSTAVIMO "NA POLA PUTA"

Velika je sramota što se još davno nismo spustili na obale Save. "Beograd na vodi" će se realizovati. To je stvar na koju mi nemamo uticaj. Projekat će doneti novac, ali je bitno da se realizacija uradi na transparentan način, kaže naša sagovornica.

- Kako se menjaju vlasti, tako se zaboravljaju stare priče. Počne se nešto novo, pa se ostavi na pola. Tako je i Beograd postao "upolovičen" - kaže Rada Đurić.

SPLAVOVI NISU NAJVAŽNIJI

- Mi imamo mnogo toga da ponudimo turistima. Samo novinari i pojedini entuzijasti pokušavaju da pokažu sa kolikim bogatstvom raspolažemo. Imamo arheološko nalazište u Vinči. Ispod Beograda se nalaze delovi starog rimskog grada, ali i lagumi iz srednjeg veka. E, onda neko pokušava da nam nametne splavove kao nešto autentično. Oni postoje, ali nisu duh Beograda - objašnjava Rada Đurić.