Tankosić šamarao i velikog Čerčila?

IZMEĐU legendarnih beogradskih mesta, od „Zlatnog burenceta“ do „Grčke kraljice“ nekada su se događali svi bitni varoški događaji, a jedan od njih ostao je između velegradskog predanja i gradskih legendi. Dogodio se pre oko jednog veka, a Dragan Perić, hroničar ovdašnji, pomogao nam je da uobličimo sliku nekadašnjih dogodovština.

Priča počinje u „Zlatnom burencetu“, kafani koja je nastala na usponu između Zelenog venca i Terazija, u Prizrenskoj ulici, još 1876. godine. Naziv kafane nije se menjao od tog doba, ali se promenila kuća u kojoj se prvobitno kafanče ugnezdilo, pa je ovo zdanje u kojem se kafana nalazi na ovom mestu od tridesetih godina prošlog veka.

ČETNIČKO „BURENCE“

- Ovo je bio nezvanični četnički štab u doba Prvog i Drugog balkanskog rata - priča za „Beogradske priče“ Dragan Perić. - Svako važno udruženje imalo je svoju kafanu, pa su tako komite vojvode Vuka sedeli u „Crnom konju“ na tadašnjoj Varoš kapiji, odnosno u današnjoj Pop Lukinoj ulici. Među redovnim gostima „Burenceta“ bio je i Voja Tankosić, jedan od članova „Crne ruke“ koji su zaverenički smenili poslednji bračni par iz porodice Obrenović i vratili Karađorđeviće.

Za to vreme vezana je jedna urbana anegdota, koju nam Perić prepričava. U doba Drugog balkanskog rata, koji je Srbija vodila sa Bugarima, 1913. godine, jedan engleski novinar je pisao veoma ružan tekst o Srbima.

- Kada kažem „ružan“, ne mislim neobjektivan ili nepristrasan, već krajnje negativan, sa svom strašću koju stranac može da surva na nepoznatu naciju - objašnjava Perić. -Voja Tankosić je, navodno, pročitao tekst, i obećao je da će „išamarati novinara ukoliko ga ikada sretne“. Nije bio ni svestan da će, na kraju, tako i biti.

Današnja atmosfera kafane „Zlatno burence“, Foto P. Milošević

Posle balkanskih, a pre Prvog svetskog rata, „Zlatno burence“ je bilo na istom mestu gde je danas, a tamo su nastavljali svoje kafansko „ratovanje“ surovi vojnici. Kako je Voja Tankosić sedeo tamo veoma često, jednom je do njega dotrčao zajapureni glasonoša i obavestio ga kako je u „Grčkoj kraljici“ „onaj“ engleski novinar koji je pisao ružno o Srbiji.

- Istina je bila u tome da je britanski putnik bio na proputovanju kroz naš grad i da je ovde došao „Orijent ekspresom“ idući dalje, ka Istanbulu - objašnjava Perić. - Voz je u Beogradu pravio veliku pauzu, jer je trebalo obnoviti zalihe neophodne za dalje putovanje, tako da su putnici dobili desetak sati za razgledanje grada. „Naš“ novinar je u Knez Mihailovoj ulici naišao na „Grčku kraljicu“ i rešio da u njoj proboravi neko vreme.

„DOMAĆINSKI“ ŠAMARI

BESNI Voja Tankosić je, navodno, otrčao do popularne kafane, tamo pronašao Engleza, za zatim mu je „razvukao“ dva šamara, po starom, srpskom, „domaćinskom“ običaju.

- Novinar o kojem pripovedam ovu priču kasnije je dobio vitešku titulu, pa su ga u Velikoj Britaniji zvali „ser“, a posle titule su izgovarali i njegovo puno ime i prezime - Vinston Čerčil.

Voja Tankosić je, kao ogroman broj Srba iz njegovog vremena, poginuo u Prvom svetskom ratu. Otišao je u večnost 1915. godine.

Ostavljajući na istoriji da proceni da li su neke varoške priče puka želja, ili dogodovština koju su preneli različiti pripovedači s početka 20. veka, svaki dodajući poneki svoj detalj, i Perić je obazriv dok nam priča ovu anegdotu. Mnoge ovakve priče nemaju više svoje materijalne dokaze i čvrsta uporišta u gradskim dokumentima, ali eto, postoje legende koje se tokom jednog veka intenzivno prenose sa kolena na koleno.