Genčićev dvorac spomenar

ZDANjE u koje je smešten Muzej Nikole Tesle, na uglu Krunske i Ulice prote Mateje, bila je kuća koja je pripadala Đorđu Genčiću, čoveku koji se vrlo burno „potpisao“ na srpsku istoriju s kraja 19. i početkom 20. veka.

Da podsetimo, Genčić je živeo od 1861. do 1938. godine, bio je bogati industrijalac, vlasnik rudnika, a, kako beleže istoričari - čak i dopisnik stranih listova. Pored toga što je bio jedan od lidera Liberalne stranke, ostalo je zabeleženo da je bio blizak sa kraljem Milanom Obrenovićem, kao i ministar u vladama kralja Aleksandra Obrenovića i kralja Petra Karađorđevića. Ipak, najdublji istorijski pečat dao je kao jedan od najvažnijih zaverenika koji su osmislili i ostvarili atentat na poslednje Obrenoviće - kralja Aleksandra i kraljicu Dragu 1903. godine.

VELIKI BRAŠOVAN

Kada je okončan Prvi svetski rat, Genčić je odlučio da se povuče iz politike i postao je jedan od najuspešnijih poslovnih ljudi u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, potonjoj Jugoslaviji.

Posle njegove smrti, tri godine pre nego što je Drugi svetski rat dosegnuo i zapalio teritoriju počivše države, u ovog zgradi bio je smešten Institut italijanske kulture, da bi ga nasledio Sveslovenski komitet. Posle Drugog svetskog rata tu je bio i Akademijski savet FNRJ, a naposletku Muzej Nikole Tesle.

- Porodična kuća Đorđa Genčića sagrađena je 1929. godine - objašnjava Milica Kesler. -Projektant je bio Dragiša Brašovan, a mi i danas čuvamo potvrdu kojom se penzionisani ministar Genčić obraća Građevinskom odboru Opštine beogradske da „izvrši pregled nove zgrade“. Tamo je precizno upisano da zdanje pokriva površinu od 315,66 kvadrata i da je izvođenje koštalo 995.000 dinara.

Kuća ima četiri nivoa: suteren, prizemlje, sprat i krovnu terasu. Genčićeva kuća spada među najprostranije Brašovanove jednoporodične kuće. Dama koja nas je provela kroz ovo zdanje uvela nas je u nekoliko prostorija koje i danas odaju predratni duh ovog zdanja. Obišli smo prostoriju u kojoj je nekada verovatno bila spavaća soba.

- Kada je ovde useljen muzej, 1955. godine, u ovoj prostoriji bio je depo, sa metalnim policama koje su, prosto zaštitile stare arhitektonske elemente i tako ih sačuvale. Istovremeno, sačuvan je i radni kabinet sa bibliotekom. Kada je obavljena rekonstrukcija celog zdanja 2008. godine, mnogi delovi vile, poput originalnih plafonskih greda vraćeni su u prvobitno stanje i dobili smo stari sjaj ovog prelepog zdanja s kraja dvadesetih godina prošlog veka.

Kesler nam pokazuje i prave radijatore sa posebnim posudama za držanje vode koje su imale ulogu da obezbeđuju konstantnu vlažnost vazduha, skriveno mesto u biblioteci za koje pretpostavlja da je tu bio sef, kao i originalne, kružne kvake iz onog doba. Sa posebnom pažnjom nas izvodi na terasu ovog sjajnog objekta.

BEOGRAD POD NOGAMA

- Pogled sa terase jasno govori da je ovo najviša tačka Terazijskog grebena i da je ova kuća sigurno dominirala ondašnjim Beogradom. Odavde se vidi i da su temelji današnjeg hotela „Slavija“ znatno ispod nivoa temelja ovog zdanja. Na terasi su posebno dizajnirani stubovi koji su trebalo da budu oslonac za puzavice, ili eventualno vinovu lozu, kao dekoraciju.

Iznad velike terase, izvija se i jedna znatno manja. Ona ima i svetlarnik odakle se sunčeva svetlost probijala ka donjim prostorijama, pa je pretpostavka da su dve terase bile izuzetno prijatan prostor za balove koji su često organizovani u ono doba. Na gornjoj terasi mogao je da bude orkestar i takav ambijent bi bio ravan najvišem luksuzu i najglamuroznijim društvenim događajima onog doba.

MEĐU NAJZNAČAJNIJIMA

O ovoj kući i delu Dragiše Brašovana piše i ugledni stručnjak dr Aleksandar Kadijević, i podvlači da „uz nekoliko rezidencijalnih dvorskih zdanja i privatnih vila, ova porodična kuća spada u najznačajnije stambene objekte u beogradskoj arhitekturi“.

- Koliko je proslavila svog autora, afirmisanog i van granica Jugoslavije, toliko je pokazala rafinirani ukus ambicioznog naručioca, industrijalca i ministra u penziji, kadrog da sebi priušti najreprezentativniju privatnu palatu na obodu prestoničkog centra.

Kako objašnjava dr Kadijević, „prkoseći zubu vremena, sa promenjenom funkcijom, ovo Brašovanovo ostvarenje uverljivo svedoči o prosperitetnom karakteru međuratnog razdoblja srpske građanske kulture“.