Beogradske priče: Olupina umesto kraljice

Ove godine najlepša lađa sa naših reka napuniće 85 godina. To je brod koji se prvobitno zvao „Dragor“, a potom „Krajina“. Svi koji su plovili njime bili su ponosni na čast koja im je ukazana, jer je luksuzna jahta prvo bila u vlasništvu porodice Karađorđević, a potom je služila za potrebe predsednika Tita. U vreme kada ga je spržila vatrena stihija bio je vlasništvo preduzeća „Mag intertrejd“.

Spaljen u požaru

Brod je danas sumorno prilepljen za desnu savsku obalu, nedaleko od mosta Gazela. Mnogi ga pamte po filmu „Na lepom, plavom Dunavu“, prilikom čijeg snimanja je, 2007. godine, žestoko nastradao u požaru.

- Luksuzna dvorska jahta izgrađena je u Regensburgu 1928. godine, a gradnja je koštala 1,5 miliona zlatnih maraka - kaže mr Gordana Karović, kustos Odseka za rečno brodarstvo u Muzeju nauke i tehnike i podvodni arheolog. - Tačno u podne, 24. oktobra 1928. godine, „Dragor“ je svečano dočekan u beogradskom pristaništu.

Ni posle toga istorija ove lađe nije bila jednostavna, jer je pripala tadašnjoj vojsci, da bi kasnije bila prodata „Zlatari Majdanpek“, koja je htela da na njemu napravi ekskluzivan prodajni prostor. Kako je i ta ideja pala u vodu, vlasništvo nad „Krajinom“ preuzima „Mag intertrejd“, ali je brod na samom početku 2007. godine, 3. januara, oštećen u požaru.

To je istorija najlepšeg rečnog broda kod nas.

Šta mu je sadašnjica?

„Fali nam daska“

KO želi da pogleda kako izgleda nagoreli ponos našeg rečnog brodarstva, lađa „Krajina“, mora šetalištem da stigne do desne savske obale, ispod Gazele, gde je brod ozbiljno nakrivljen.

Da bismo mogli da se popnemo na palubu, bila nam je potrebna pomoć od ovdašnjih pecaroša, kojima je olupina mesto za ribolov.

To, da nam „fali daska“ nismo čuli prvi put, budući da se poduže bavimo ovim poslom, ali da osetimo čari napuštene lađe, svakako nismo mogli, ukoliko ne kročimo na palubu nekadašnjeg ponosa domaćih brodara. Preživesmo pentranje, balansiranje i uspešno se nađosmo na onome što je nekada bila čista raskoš, a sada je ostatak pakla. Sve oko nas - postolje nekadašnje kraljevske jahte, drveni delovi - ili je propali, ili je nagorela. Požar je, očigledno, bio nemilosrdan.

Ovaj brod napravljen je kao naš poslednji „točkaš„. Pogon sa dva točka i lopaticama odavno je prevaziđen, a kako beleže u Rešenju o zaštiti iz Istorijskog muzeja Srbije, „ovakva vrsta pogona može se naći samo još u literaturi... Brod ima izuzetnu istorijsku vrednost..“

Što se „vrednosti“ tiče, sada bi se dalo porazgovarati o tome, budući da je umalo izbegao da bude isečen u staro gvožđe.

Mi smo uspeli da se „ukrcamo“ na njega, kao nekakvi putnici koji ni sami ne znaju kuda će, a koje je sačekao samo otužan, apokaliptičan prizor.

„VRLI KOMŠIJA“ - SIP

Samo nekoliko stotina metara daleko od „Krajine“ izvrnuo se na bok još jedan moćan brod - SIP. Nekada je to bio minolovac, a posebno je važan jer mu je korito - betonsko.

- Mine koje su bile korišćene u prethodnim ratovima pravljene su tako da se, putem magneta, zalepe za brodsko korito - objašnjava Gordana Karović. - Zato su brodovi bili pravljeni od betona kako bi se borili protiv ovog oružja. Ovaj brod je izuzetno težak i morali su da ga pokreću znatno jači motori, ali sada mu više nisu potrebni...

Isto kao i „Krajina“ i SIP je nasukan na peščani sprud, nemoćan da se suprotstavi sudbini...