Beogradske priče: Ko je Neznani junak?

GOTOVO stotinu godina prošlo je od kad je ubijen Neznani junak, vojnik koji je postao sinonim za sve žrtve koje je Srbija položila u Prvom svetskom ratu.

Posle stravičnog evropskog sukoba u drugoj deceniji dvadesetog veka, kada je poginulo više od deset miliona ljudi, mnoge evropske prestonice uvele su monumente neznanim herojima, koji su bili simbol svih stradalih tokom vojnih razaranja. Tako, na primer, i Pariz i Prag imaju svoje spomenike u spomen poginulim vojnicima, a ondašnja Kraljevina SHS, a potonja Jugoslavija, odlučila je da napravi slično znamenje.

O identitetu vojnika koji je proglašen Neznanim junakom mnogi su se raspitivali, ali niko nije uspeo da odgonetne ko je zaista bio ovaj čovek.

IZVEŠTAJ KOMISIJE

Naš heroj nastradao je od projektila austrougarske haubice 1915. godine, pri vrhu Avale, gde je prvobitno bio sahranjen. Sudbina mu ni mrtvom nije dala mira, pa je prvo bio ukopan u humku koju je napravio krater granate koja ga je i ubila. Nekoliko godina posle rata, iznad njega stajala je samo krstača, na kojoj su okupatori na nemačkom jeziku napisali „ovde počiva nepoznati srpski vojnik“.

Ne ulazeći u simboliku koju je Ivan Meštrović, autor mauzoleja hteo da postavi kada je pravio ovaj spomenik (a njome ćemo se pozabaviti u posebnom tekstu), probaćemo da se vratimo samom čoveku koji je sahranjen na ovom mestu i bezbrojnim pokušajima da se otkrije njegov identitet.

Proteklih godina u štampi se čak pojavio i napis da je Neznani junak bio musliman, već u tradiciji današnjih „dobronamernih“ raspirivača mržnje, međutim, kako nam je objasnio direktor Instituta za savremenu istoriju dr Momčilo Pavlović, „čak i da je bilo tako, u vreme Prvog svetskog rata ovi ljudi su bili Srbi muslimanske veroispovesti, i odane patriote baš kao i svi ostali koji su se odazvali pozivu na mobilizaciju“.

Grob Neznanog junaka prvo su obeležili stanovnici Belog Potoka, a u porti njihove crkve i danas stoji krst sa piramidalnog spomenika koji je nekada bio obeležje stradanja ovog srpskog vojnika. Najinteresantniji podatak nalazimo u predratnom listu „Vreme“, kada sjajni novinar-reporter Ante Matekalo pravi priču sa Avale. On prisustvuje pokušaju zvanične državne komisije da utvrdi pravi identitet Neznanog junaka, jer su oni otvorili grob 23. novembra 1921. godine.

- Nije trebalo dugo kopati - beleži Matekalo. - Prvo su se ukazali delovi granate. Hiljade ovakvih granata padalo je na srpsku vojsku. Težina - 10,3 kilograma. Ali, ova je ležala kao jastuk na grobu Neznanoga. Glava se odmarala na čeliku.

Na čelu takozvane Tehničke komisije, koja je obavljala uviđaj, bio je izvesni gospodin Andonović. On nije našao vojničku amajliju pod lobanjom, „koja je bila sitna, kao u dečaka“, već samo rasutu ratnikovu municiju. Amajlija je imala urezanu identifikaciju vojnika, za slučaj da strada, međutim trećepozivci, koji su skupljeni na brzinu, nisu je imali.

Posebno potresan deo istrage Tehničke komisije bio je u trenutku kada su shvatili da je ceo levi deo grudnog koša nesrećnog vojnika raznesen granatom. Jedan od Belopotočana, koji je prisustvovao ovom tužnom činu, čak nije krio svoje zaprepašćenje kada je glasno rekao: Ovom vojniku neprijatelj nije mogao srce da sahrani!

To je bila istina. Ono je ostalo rasuto negde na Avali.

ŠAKA PUNA METAKA

Komisija je pedantno pretražila svaki deo umrlog vojnika, ali nije mogla da utvrdi njegov identitet. Kostur je, zabeležili su, bio tanak i sitniji, kao u dečaka. Prsti su držali municiju kojom se naša vojska snabdevala od 1908. godine. Opasač je obavijao struk kojeg više nije bilo, a kaiševi (uprtači) padali su preko desnog ramena. Na dnu grobnice nalazile su se cokule, a one nisu mogle da budu ničije nego srpske...

Kod nesrećnika koji je tu sahranjen, u trenutku kada Tehnička komisija pravi izveštaj, ostao je novčanik, upleten u njegov kostur. U njemu su pronađena tri srebrna srpska dvodinarca, sa likom kralja Petra i jedan groš. U novčaniku su pronašli i parče hartije, zbog kojeg su nastala mnoga nagađanja, jer je to, navodno, bilo pismo koje je trebalo da bude upućeno najbližim rođacima Neznanoga. Ipak, na kraju je gospodin Andonović, posle svih stručnih analiza, zaključio da je nemoguće sa njega razaznati bilo koju reč, a hartija je čak formatom podsećala na jednu od novčanica toga doba.

Selidba posmrtnih ostataka Neznanog junaka na sam vrh Avale, gde danas počiva u mauzoleju, obavljena je 1938. godine. Tada je okončana izgradnja crnog spomenika.

Ostalo je zabeleženo da ovaj „posao“ nije „prošao glatko“ u javnosti, a da se bard srpskog teatra Branislav Nušić burno protivio ideji da Neznani počiva na Avali, tako daleko od samih Beograđana, koji bi valjalo da mu odaju dužnu počast.

Nušić je u ondašnjoj štampi pisao kako se na „Avalu sklanjaju samo dobrostojeći ljudi koji imaju automobile, odvodeći tamo ljubavnice...“, ali je kralj Aleksandar čvrsto odlučio da spomenik bude „ili tamo ili nigde“.

Na kraju, tako je i bilo. Sa vrha Avale i danas na Beograd i njegove stanovnike „gleda“ heroj bez srca.

„NUŠIĆEVSKA“ IRONIJA

KRALj Aleksandar bio je nepopustljiv u sprovođenju ideje da spomenik Neznanom junaku bude na Avali. Iako se Nušić burno suprotstavljao toj ideji, kralj je bio neumoljiv.

Istovremeno, veliki pisac je insistirao da se spomenik postavi u centru grada, na Trgu republike, u blizini današnjeg „Staklenca“.

Eto tipične beogradske ironije: na tom mestu danas stoji spomenik podignut upravo njemu - Branislavu Nušiću.