I PETRO UZ MUZIKU ODLETEO NA NEBO: Na poslednjem ispraćaju Petra Jovanovića, osnivača "Cigana Ivanovića" (VIDEO/FOTO)

O MAMA, ljublju Cigana Jana – odzvanjaju note među mermernim humkama čuvenog pariskog groblja na Monmartru. Počeli su svirci tiho, najtiše, od ciganske uspavanke, pa sve jače, odsečno, zagrmeli u ritmu prkosa, inateći se smrti i kraju koji nas zauvek razdvaja.

Foto: Goran Čvorović

Opraštaju se od Petra Jovanovića (76), slavnog Ciganina Ivanovića, osnivača orkestra čije je ime uzdignuta čela proneo celim svetom. Otišao je njihov Petro, ponositi romski izdanak ponikao iz srpskog derta koji je zauvek pronikao u rusku dušu, za Francuze veliki Pjer, čovek s više sličnih imena i jednom, neponovljivom aurom i neugaslom slavom.

- Pre nego što je umro, moj tata nam je ostavio u amanet da ne tugujemo, već da ga ispratimo u veselju – kaže Petrova kćerka Tatjana, između pesme i suza.

Prvi je u Pariz, sredinom šezdesetih, došao Petrov otac Žarko Jovanović. Rodom iz Batajnice, preživeo je tri nacistička logora, napisao kasnije reči za romsku himnu "Đelem, đelem", bio jedan od šestorice koji su nacrtali romsku zastavu, romski ministar kulture... Bajno je svirao balalajku po ruskim klubovima u Parizu, a onda zasvirao zajedno i sa sinovima, Petrom i Slobodanom.

Da ne bi bili "Žovanovik", prilagodili su Francuzima prezime i zauvek u istoriji romske muzike ostali upisani kao "Cigani Ivanovići".

- Danju sam pisala doktorat iz atomske fizike, a noću se veselila sa Ivanovićima – kaže nam Beograđanka Lidija Andrić, koja je došla da se oprosti od Petra.

Telefonom se, da izjavi saučešće, sa suprugom javlja i najveći svetski biolog, Splićanin Miroslav Radman. Tu je i Miroslav Miki Jovanović, jedini Srbin u francuskom duvačkom orkestru "Ci Slav" koji neguje istu vrstu muzike. Došao je da podeli tugu s prijateljima.

Ispraćaj je započeo za videla, završio se kasno u noć. Duga i svečana služba održana je najpre u četvrtak u novom i najimpozantnijem ruskom hramu u francuskoj prestonici, kod Ajfelove kule, sabornoj crkvi "Svete trojice". Ivanovići su se zauvek uselili u ruska srca. Poštovanje im je ukazala čitava zajednica. Ispod ove zlatne kupole Cigani, zaista, lete u nebo. Tamo, gde će i Petro.

Tužna povorka veselih nota preselila se, zatim, severnije, na groblje Monmartr. Petrovi sinovi Petar (51) i Aljeko (44) predvode svirače koji ga ispraćaju na večni počinak. Pevaju, iz sveg glasa, neutešne, prva supruga Nataša, i druga Tatjana, njena kćerka Tanja i unuka Esmeralda. Za njima, prijatelji, rođaci, sunarodnici. Suza, pa širok osmeh za zlatni zub. Pljusak banknota da se nađu na onom svetu. Pa poslednji aplauz, koji iz sve snage zagrmi nad večnom kućom. Tu, sada, zajedno počivaju prerano preminuli Slobodan, Petar i njihov otac Žarko.

- Samo u bivšoj Jugoslaviji imali su dijamantski disk, platinasti i dva zlatna. Svirao je moj Petro za Sofiju Loren, u kući Omara Šarifa... Kod starih, velikih, pravih zvezda... Zasipali su ga dijamantima, čašćavali "roleksima"...  I, sve je potrošio – uz osmeh pun tuge kaže nam Petrov stariji sin koji nosi očevo ime.

Sada sa suprugom Natalijom, kćerkom Esmaraldom, bratom Aljekom i majkom Natašom živi u Norveškoj.

- Bio je neverovatan. Planina od čoveka. Imao je harizmu, svi su ga poštovali. Gde god bi ušao, zavladala bi najpre tišina – dodaje Aljeko.

Braća u Novreškoj – a šta bi drugo - sviraju, tu organizuju i romski festival. Sa njima je i njihova baka Raja (95), takođe čuvena romska umetnica.

Oproštaj se nastavlja u pariskom bistrou "Četiri godišnja doba" na pariskom trgu Tern. Godišnja doba, drugo ime za cigansku kuću, večito na točkovima, s nebom kao granicom. I opet harmonika, balalajka, gitara, kontrabas.

- Nikada nisam prisustvovao veselijem i tužnijem ispraćaju u isti mah – kaže u prolazu opčinjeni kelner koji raznosi piće.

Toče se votka i vino. Pije se bruderšaft. Bratimi se. Padaju zagrljaji. Govore se, tečno, srpski, romski, norveški, francuski, engleski, ruski... Cigani, svetski ljudi. I zauvek svoji. Ko ne bi, kad jednom ode, poželeo da ga isprate baš ovako?

ŠIRINA DUNAVA

- Sanjam Batajnicu, Zemun, širinu Dunava. Ići ćemo brat i ja uskoro, uželeli smo se. Da vidimo, i da sviramo – kaže Aljeko, pre nego što padne u bratski zagrljaj.

NOTA IZ SRCA

- Otac me je naučio glavno pravilo muzike koja dolazi od bogova. Muzika je život, ali i smrt. Ona je sve. Govorio je da samo jedna nota može sve da preokrene. To je ona nota zbog koje razbiješ sve oko sebe. Ona, koja stiže pravo iz srca – kaže stariji sin Petar.

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije