NEĆE MOĆI: Ispovest nemoralnog uma

ČUVENI francuski pisac Emil Zola nije mogao da podnese nepravdu koja je po njegovom mišljenju načinjena mladom kapetanu Alfredu Drajfusu osuđenom na doživotni zatvor zbog špijunaže, te je napisao jedno od svojih najpoznatijih dela, otvoreno pismo pod naslovom "Optužujem", u kojem je ukazao na proceduralne greške i nedostatak dokaza u procesu. Zbog ovog čina i sam Zola se našao na optuženičkoj klupi i osuđen je na zatvorsku kaznu, zbog čega je napustio svoju zemlju i pobegao u Englesku.

NE želim sebe da poredim s književnom veličinom kakva je jedan Zola, niti da kvalitet svojih tekstova uzdižem na njegov nivo, ali često kada pišem imam nameru koja je istovetna njegovoj - da javno izrazim svoj protest spram nečega što smatram društvenom nepravdom. Zbog ovoga me, kako sam posredno saznao, jedna mlada prosvetiteljka sa Fakulteta političkih nauka smatra nedostojnim govornikom na tribini o etici u medijima. Izvesni docent FPN (koristim muški rod ne zbog mizoginije nego zato što ne sledim uputstva komesarke Jelene Lalatović, već malo merodavnijeg Instituta za srpski jezik SANU) rekla je na predavanju svojim studentima da meni na tribini o etici u medijima nikako nije mesto jer sam branio mizoginiju i nasilje nad ženama, a i neke ratne zločince. Dok mi nije jasno koje sam to ratne zločince zastupao (nikada nijednu lepu reč nisam napisao ni o Naseru Oriću, ni o Haradinaju, Tačiju ili bilo kome iz te ekipe), jasno mi je na koga se odnosi optužba o mizoginiji i nasilju nad ženama i argumente mogu izneti samo u tom slučaju. Moj Drajfus je Zoran Ćirjaković.

SVE i da je Ćirjaković kriv za mizoginiju, a nije, sve da je kriv za nasilje nad ženama, a nije, morao bi imati pravo na odbranu i pravično suđenje, što je ljudsko pravo osnovnije i važnije od, na primer, promene pola. Da Ćirjaković ne može i ne sme biti branjen, mogao bi, možda, da pomisli neko ko nema baš mnogo obrazovanja, ali kada se radi o osobi koja predaje na Fakultetu političkih nauka, onda je to malo čudan stav. U prošlosti niko nije osporavao pravo na odbranu ni zverima poput Adolfa Ajhmana, i Izraelci, kojima je naneo neuporedivo veće zlo nego što je Ćirjaković ikada ikome mogao da nanese, to su mu pravo obezbedili. Njegovog glavnog advokata, Nemca Roberta Servatijusa niko normalan zbog toga nije nazvao nemoralnim, niti mu je osporio sposobnost da negde govori o etici u advokaturi. Možete braniti i najgoreg zločinca i ostati u okvirima morala, a možete braniti i Majku Terezu i biti etička nula. Razlika je u načinu na koji se to radi. Ako sam se u odbrani Ćirjakovića ogrešio o neko moralno načelo, prekršio Kodeks novinara Srbije, onda se optužbe na moj račun iznose pred merodavnim telom poput Saveta za štampu, pred kojim je i meni ubogom moguće da se branim, a ne na mestu na kojem mi je odbrana nemoguća. Ako se već ne želi ići toliko daleko, onda se može doći na dotičnu tribinu i hrabro se suočiti s mojim nemoralom. Čini mi se da je ovakav postupak mnogo nemoralniji od bilo čega što sam ja učinio bilo kojim svojim tekstom.

UKAZATI na proceduralne greške i manjkavosti dokaznog postupka suda Partije u "slučaju Ćirjaković", poput nepozivanja druge strane, bezrezervnog prihvatanja spornih svedočenja i iznošenja lažnih optužbi, teško da može biti nemoralni čin. Pre je obrnuto. Ali ovo licemerje i primena dvostrukih standarda nije ništa novo. To je već stvar tradicije i bontona domaćih neoliberala, neotrockista i inih koje je Ćirjaković onako lepo uokvirio jednim pojmom - autošovinisti. Oni time uopšte ne odstupaju od svoje ideološke matrice i to je njima zaista već stvar tradicije, s obzirom na činjenicu da je advokatura kao profesija bila ukinuta upravo za vreme prosvetiteljske jakobinske strahovlade u vreme Francuske revolucije. Istorija nas uči da je put od ukidanja advokata do terora i giljotine za sve nepodobne prekratak, a proglašavanje nekoga za nemoralnog zbog delikta mišljenja je put na farmu na kojoj su neke životinje ravnopravnije od drugih.