ZAPISI IZ PARIZA: Najduži dan

BELA mačka s dugačkim repom isteže se na kamenom zidu. Hrapavim jezikom golica glatke papučice na ispruženim šapama, za trenutak se ukoči, pogleda pravo u oči, pa dugačkim skokom nađe zaklon u žbunu.

Istegnuta noga amaterskog nedeljnog trkača na duge pruge, uz taj zid, na ulazu u park. U gimnastičarskom maniru svom dužinom u kratkoj stanci isteže mišić, pre nego što se ponovo da u trk.

Izdužene đakometijevske senke, pet puta duže od originala, u kafeu, pored kog prolazi, upijaju sunčani trag. Nemerljivo dugo razlivanje toplote po vratu. Neko duže vreme, posle, kad zažmuriš, pred očima iskaču crveni pečati.

Tanka nogica visoke čaše za vino, dopola ispijene, u kojoj se oslikavaju zidovi Crkve Johanana Kupača. Već je nepodnošljivo dugo restauriraju. Gutljaj dug.

Predugo sedenje uprazno. Dugi, plavi, tek namazani nokti. Duguljasti sendvič sa medom i šargarepom. Zlatni sjaj naočara kao odsjaj s vizira vasionskog skafandera. Kombinezon na pruge da izgleda mršavije, naočari i slatke pegice.

Dugački, neprekidni smeh iz grupe posedale na visoku, neošišanu travu. Šrtkljasta momčina hvata za gušu izduženi metalni valjak i sliva hladnu tečnost niz grlo. Mehurići u dugom padu prijatno peckaju ždrelo.

Pročitajte još: ZAPISI IZ PARIZA: Francuzi

Izdužena, zavodljivo izvajana noga sa šlicom do struka. Ostavlja visokim i oštrim štiklama tačkaste tragove. Otkinut dugački kanap na šljunku za pseću slobodu. Obilazi ga.

Ugrejani kamenčići na stepeništu dvorca. Istrajno šutiranje šišarke u hodu. Tanak, izdužen štap u ruci. Dugi brci i brada gradskog planinara.

Dugački kadar u brzom hodu snimaju dugajlija u crvenom sakou i devojka sva u crnom. Govore tekst napamet. Dugo već traže zajednički talenat.

Dugački vratovi pomorandžinog drveta, u strpljivom redu, dočekali, konačno, leto. Brunda i duge osmice u vazduhu pravi burdon. Sat dug kao dan.

Dugi, neprekinut, trajni mlaz vode iz usta Rodenovih maskerona, tih fantastičnih i grotesknih ljudskih lica. Rastegnuti oblik oblaka tek na trenutak zasenči scenu, da rashladi ten. Obeliskom cure slapovi senki. Alegorične skuplture zemlje i mora.

Dugi, nemi pogled, koji sve govori, dvoje ljudi na prostirci. Žena crvene kose, okrenuta leđima, uz kupasto krojen šimšir, ispušta dugački dim. Pa se onda vetar poigrava sa dugim šiškama. Prolazi dug intermeco hip-hopa u korpi mladenačkog bicikla.

Produženi ćurlik, iznad huk aviona koji se belim tragom razvlači u vremenu i onda ništa, na sve se kači gluva tišina, čekajući da prođe najduži junski dan.