Amnestiranje učesnika agresije

MEDIJSKA vest o telefonskom razgovoru između američkog predsednika Donalda Trampa i nemačke kancelarke Angele Merkel 29. avgusta 2018. zazvučala je kao otkrivanje da su pregovori poodmakli, ako već nisu u finalnoj fazi, i kao upozorenje, a možda i najava nekakvih obećanja onima koji su zabrinuti, da rešenje za status Kosova i Metohije neće biti presedan, odnosno, da neće izazvati "domino efekte". Naime, šef najveće vojne sile na svetu i šefica vlade najuticajnije članice EU, retko izlaze u javnost, i retko javno iznose svoje pozicije o efektima konačnog rešenja nekog problema dok je pregovarački proces u nekoj ranoj fazi, dok bar principi i okviri rešenja nisu dobro poznati.

Rečeno je ne jednom - da je problem Kosova i Metohije dugotrajan i složen, da su ga strani, vanregionalni faktori vekovima činili težim i složenijim jer su im prilazi uvek bili u funkciji njihovih geopolitičkih interesa. I danas je tako. Agresijom NATO 1999, koja je predstavljala najdrastičnije kršenje Povelje UN i Finalnog dokumenta OEBS-a od njihovog usvajanja do danas, problem je postao daleko složeniji. Jedna od posledica je i otimanje Kosova i Metohije od Srbije primenom najgrublje sile, okupacijom i protivpravnim proglašavanjem jednostrane nezavisnosti 2008. godine. SAD i Nemačka imale su vodeću ulogu u pokretanju te agresije, uspostavljanju okupacije i sondiranju protivpravnog otcepljenja.

Pravi ciljevi eventualnog potpisivanja "sveobuhvatnog, pravno obavezujućeg dokumenta" su: naknadno amnestiranje, oslobađanje odgovornosti učesnika agresije za zločine protiv mira i čovečnosti, za razaranje i trajnu kontaminaciju prirodne okoline; odbijanje odgovornosti za razaranje međunarodnog pravnog i bezbednosnog poretka uspostavljenog na rezultatima Prvog i Drugog svetskog rata; prihvatanje teze da je za sve to odgovorna sama Srbija, smanjivanje i kažnjavanje Srbije uz nagrađivanje srpskih neprijatelja; otklanjanje važnog razloga nejedinstva unutar EU u kojoj pet članica odbija priznavanje Kosova i Metohije kao nove države.

Primarni geopolitički cilj Zapada je uspostavljanje potpune kontrole Balkana u funkciji globalne konfrontacije sa Rusijom i Kinom. Sastavni deo takve geopolitike je priznavanje jednostranog otcepljenja Kosova i Metohije, smanjivanje Srbije i njeno uvlačenje u konfrontaciju sa Rusijom. Priznavanje Kosova i Metohije od strane Srbije, sa "korekcijom granica", ili bez nje, ulazak "Republike Kosovo" u Ujedinjene nacije, bili bi samo prvi koraci ka njegovom članstvu u NATO i ka otvorenom zahtevu da Srbija u najkraćem roku, takođe, podnese zahtev za ulazak u NATO, uz moguće "argumente" da će, inače, ostati bez Vojvodine, Raške oblasti i druge sličnog nivoa uverljivosti.

Kada je reč o brizi Angele Merkel da rešenje za Kosovo bude bez "domino efekata", valjalo bi se podsetiti na činjenice. Sve je počelo podrškom koju su SAD, Velika Britanija, Nemačka i druge zemlje Zapada pružale separatističko-terorističkoj OVK u dugom periodu pre oružane agresije i otvorenog savezništva sa njom tokom agresije 1999. godine. Da podsetim na notornu činjenicu da je Nemačka decenijama pružala gostoprimstvo tzv. Kosovskoj vladi u izbeglištvu Bujara Bukošija, održavajući istovremeno diplomatske odnose sa SFRJ, odnosno, SRJ.

Nemačke vlasti su godinama "žmurile" na ubiranje ilegalnog poreza od Albanaca u Nemačkoj, često uz pretnje i ucene, za finansiranje "oslobodilačke borbe". I druge zemlje su naoružavale, finansirale i obučavale teroriste na Kosovu i Metohiji, ignorišući upozorenja o povezanosti sa Al kaidom i Bin Ladenom lično. Sve to, kako je dobro znano, nije bilo toliko "unikatno", jer su ekstremističke i terorističke grupacije na raznim stranama sveta korišćene uvek kada je to bilo u interesu vodećih zapadnih centara moći, sve do finansiranja, obuke, naoružavanja i savezništva sa tzv. umerenom opozicijom u Siriji.

Da bi 1998. i početkom 1999. ubedile pojedine svoje, ne naročito voljne, evropske saveznike u neophodnost oružanog napada na SRJ, predstavnici Klintonove administracije su prihvatili da će to biti izuzetak od principa da NATO, kao odbrambeni savez, ne interveniše izvan svog ugovornog područja, odnosno, od principa "kolektivne odbrane". Dakle, da će napad na SRJ biti izuzetak, a ne presedan. Kolektivni konsenzus, rešenost i duh zajedništva NATO konačno su ostvareni.

Međutim, nepunu godinu posle tog "unikatnog" napada, već aprila 2000. godine, na konferenciji NATO u Bratislavi, američki predstavnici, kako je zabeležio nemački političar Vili Vimer, su saopštili:

"Ne umanjujući značaj legalističke interpretacije Evropljana da se kod širenja zadataka NATO preko granica ugovornog područja, u ratu protiv Jugoslavije radilo samo o izuzetku, jasno je da se radi o presedanu, na koji se svako može pozivati u svako doba ili će se pozivati." Usledile su oružane intervencije "voljnih" u Avganistanu, Iraku, Libiji, Maliju... Svet je dobio novi fenomen - globalizaciju intervencionizma, odnosno rata.

Gospođa Merkel, u svojim susretima i razgovorima sa stranim kolegama, uključujući i telefonski razgovor sa predsednikom Trampom, izražava bojazan da bi dogovor Beograda i Prištine mogao zapretiti "domino efektom". Čudno je to, bar za deo javnosti, koji zna da ništa slično nije izgovorila o opasnostima "domino efekta" odluke svoje vlade o priznavanju jednostrane, protivpravne nezavisnosti "Republike Kosovo" 2008. godine, javnosti koja zna da se efekti takvih odluka već uveliko osećaju u Evropi, uključujući i unutar EU, na Bliskom istoku, u Africi, Americi i da će se tek osećati.

Svejedno, gospođa Merkel, brani nezakonito, jednostrano otcepljenje Kosova i Metohije kao "novostvorenu vrednost", jer kaže: "Govorimo naravno da je teritorijalna celovitost kakva je sada stvorena jedna vrednost" koju treba zaštititi. Termin "sada" zvuči preširoko ali, treba priznati, da je rezultat kancelarkinog umeća da jednom rečju obuhvati agresiju NATO 1999. i jednostrano otcepljenje 2008!

Sve što su zapadni centri moći, javno ili tajno, diplomatijom, medijima ili novcem, stručnjacima i oružjem, podržavali i pomagali na i oko Kosova i Metohije, od islamističkih ekstremista i separatista, zatvaranja očiju pred zločinima protiv Srba i etničkim čišćenjem Srba, do rušenja spomenika srpske srednjovekovne kulture već je postalo presedan. Pošto je pustio "duha iz boce" računajući da će mu biti od koristi za širenje geopolitičkih interesa, Zapad se sada u čudu pita - otkuda danas sa Kosova i Metohije i iz Bosne i Hercegovine toliko mudžahedina među borcima ID?!