Pobuna na drugi dan Božića

U DOBA izbijanja sukoba sa Informbiroom, Bjelopoljskim partijskim komitetom rukovodio je revolucionar Ilija Bulatović, zadojen Staljinom i Rusijom. Uostalom tako ga je sve do juče učila Partija i rukovodstvo, sa Titom na čelu. Zato se sve do kraja 1948. u Bijelom Polju, preko gradskog razglasa, slušala Radio Moskva.

Znajući šta se dešava u Bijelom Polju, iz PK KP Crne Gore poslali su Komnena Cerovića, Đilasovog zeta, koji je nosio direktivu da se Ilija Bulatović, po potrebi službe premesti na Cetinje, a da se umesto njega imenuje Radomir Međedović, dok bi umesto Miloša Radonjića, organizacioni sekretar Partije postao Miloš Žurić. Sednica je bila dramatična i trajala je do duboko u noć. Na glasanju taj predlog nije prošao.

BULATOVIĆEVI istomišljenici su zatim otišli njegovoj kući na dogovor. Posle razgovora Komnena Cerovića sa vrhom crnogorske Udbe, u Bijelo Polje je stigao telegram da se Ilija Bulatović odmah uhapsi i sprovede na Cetinje. Predosetivši da će biti uhapšeni Bulatovićeva grupa od 18 članova rano ujutro, na drugi dan Božića, 8. januara 1949. godine, beži u selo Čeoče. Odatle su se podelili u nekoliko grupa i raštrkali po okolnim selima i planinama.

Sa Ilijom Bulatovićem su se odmetnuli - Miloš Radonjić, Milan Čobeljić; Radomir Rakočević, šef Udbe, Radivoje Bogavac, komandir milicije, Rade Vojinović, predsednik Sreskog odbora, Radovan i Vuksan Jelić, članovi sreskog komiteta KP, Vojin Šuković, Velimir Vešović, milicioneri Jovan Bubanja i Živko Spičanović, zajedno sa još šest članova Komiteta. Posle njihovog bekstva nastala je velika panika u crnogorskoj Udbi.

SAVO Joksimović, ministar unutrašnjih poslova Crne Gore, odmah podiže ogromnu silu od oko 1.000 boraca KNOJ-a i kreće u poteru za bjelopoljskim odmetnicima...

Oni se podeliše po grupama da bi ih teže uhvatili. Joksimovićeva Udba ih je opkoljavala jednog po jednog. Nijedan od njih nije hteo da puca na svoje drugove, na svoju vojsku i braću. Predavali su se. Međutim, Joksimovićevi agenti su ih noću krišom dovodili u Bijelo Polje na saslušanja, a zatim odvodili u dolinu pored Lima i ubijali. Zakopavali su ih tik pokraj reke kako bi ih prva povodnja odnela, da im se ni strva ne zna. Od 18 odbeglih preživelo je samo - šest.

Iliju, iako je pokopan plitko pored Lima, voda nije odnela. Njegovi rođaci Bulatovići su uspeli da ga noću kradomice iskopaju i odnesu. Sahranili su ga tajno. Ni Udba nije saznala gde.

KAPETAN Ratko Bulatović i Vojin Šuković krili su se prvo u kuću Cvijete Vuković, a zatim kod Vojinove sestre Darinke Stevanović. Preko posrednika Joksimović im je poručio da im se ništa neće desiti ako se predaju. I dok je Darinka hitala prema Bijelom Polju da ih prijavi, agenti Udbe su upali u njihovu kuću, izveli ih i likvidirali. Ratku su pucali u leđa, kako bi izgledalo da je pokušao da beži.

Velimira Vešovića je izdala Jelena, bližnja rođaka njegove supruge, koja ga je "sakrila" u štalu, a zatim pešice iz sela Žari kod Mojkovca otišla i prijavila ga. Vešovića su agenti Udbe uhvatili na spavanju a zatim odveli do potoka, zvanog Zekića rijeka i likvidirali.

I MILAN Čobeljić se ponadao i poverovao u Joksimovićeva obećanja. Otišao je preko Lješnice, gde se krio, na Babića brijeg iznad Bijelog Polja, kod rođake Krstinje Đukić, gde je bila i jedna "povjerljiva" žena, po kojoj je poslao pismo porodici. Ona je to pismo odnela u Udbu, koja je odmah dejstvovala. Čobeljića su odveli uz brdo iznad kuće Đukića i likvidirali nasred puta.

Jovan Bubanja, milicioner iz sela Bliškova kod Pavinog Polja, posle poziva Joksimovića da im garantuje život, poslao je pismo po majci Kosi, Udbi u Lekovinu. Starica je klekla pred načelnikom moleći i kumeći da joj sinu poštede život. Za to vreme Udba je upala u njihovu kuću, izvela Jovana i ubila.

Za Živka Spičanovića, milicionera rodom iz Zete, dugo se ništa nije znalo. Sada se pouzdano zna da je prvo otpremljen u Bogdanov kraj, a zatim posle teške torture, ubijen u Kotorskom zatvoru.

OSTALIH šestorica bjelopoljskih mučenika - Vuksan i Radovan Jelić, Nikola Vlahović, Milorad Smolović, Radovan Mešter i Rade Vojinović su preživeli ...

Milovan Đilas mnogo godina kasnije o ovim surovim likvidacijama piše:

"Razočarani i rastureni odmetnici su se jedan za drugim predavali bez borbe, ali nijedan nije stigao do grada, svi su usput poubijani... 'Bjelopoljski slučaj', nije tipičan za obračunavanje sa prosovjetskim komunistima, kominformcima, ali je možda najdrastičniji..."

Za ovakav podvig pukovnik Ozne-Udbe Savo Joksimović unapređen je u čin generala.