Beograd dobija budistički hram

IZGNANICI iz Rusije, osim velikog broja pravoslavnih bogomolja - što je i očekivano - u Srbiji su podigli i budistički hram. To je zaostavština Kalmika, mongolskog naroda, stanovnika ruske imperije. Ti potomci Džingis-kana odano su služili kao konjica, uz rame sa kozacima, čuvajući južne granice carstva. Po njima se danas zove ruska republika Kalmikija. Tokom previranja i revolucija, svrstali su se sa "belima", uz Kolčaka, Denjikina i Vrangela, pa je, preko Dubrovnika i Zelenike, nekoliko stotina njih dospelo u Beograd. U njemu je 12. decembra 1929. osvećen njihov hram.

Kalmici su bili siromašni emigranti iz Rusije, ali su, ipak, Beogradu ostavili jednu građevinu, po kojoj je naš glavni grad bio prvi u Evropi. Budistički hram. Nalazio se u Učiteljskom naselju, pod Konjarnikom, u današnjoj Budvanskoj, onomad, logično, Budističkoj ulici. Beograd posle Velikog rata, vapijući za obnovom i dogradnjom, bio je okružen pojasom ciglana i crepana - čiji se ostaci u današnje vreme mogu videti, recimo, u Višnjičkoj banji - i upravo u toj privrednoj grani udomili su se budistički doseljenici. Radili su predano i naporno, i Beograd im je bio zahvalan. Bili su i najbolji prestonički kočijaši, džokeji, kasnije i vozači, a žene - krojačice.

RUSKO carstvo, kao svaka valjana imperija, nije bilo mononacionalna država - manje od polovine stanovnika činili su podanici ruske narodnosti. To je i navelo neke ukrajinske mislioce da, s obzirom na ishodište većine emigracije na jugu Imperije, pokušaju da ih prisvoje. Izbeglice su se, međutim, u Varni (Bugarska) izjašnjavale o nacionalnosti, i tamo ih se samo 13 odsto deklarisalo kao Ukrajinci.

Ruski emigranti su, dakle, podarili Srbiji novi izgled, darujući joj svetliji, kosmopolitski lik. Ali bilo je i tamnijih i namrgođenih nijansi, u skladu s vremenom kroz koje je svet prolazio. U jednom francuskom filmu, zgrada beogradske Glavne pošte poslužila je kao moskovski hotel. Ta građevina, preteće robusna i "smrtno ozbiljna", zaista odgovara totalitarnom poretku, makar bio u Moskvi, ili u Berlinu. A i tu je prste umešao jedan Rus.

NA KONKURSU za gradnju objekta Poštanske štedionice naspram nove Skupštine, impozantnih proporcija, pobedio je rad mladih zagrebačkih arhitekata Josipa Pičmana i Andrije Baranjija. Modernistička fasada se nikako nije dopala konzervativnom establišmentu, govori se, ni kralju Aleksandru. Ministarstvo građevine je, zato, usvojilo predlog za fasadu ruskog arhitekte Vasilija Androsova, stručnjaka za gradnju - crkava. Rođen 1872. u Odesi, petrogradski diplomac, do 1918. i emigracije bio je angažovan pri Ministarstvu prosvete i Svetom sinodu RPC. Po Srbiji je projektovao i Hram Svetog Đorđa na Banovom brdu, crkve u Leskovcu, Radovanju, Sijarinskoj Banji...

Mladi Pičman kasnije se ubio, a, koliko se zna, izgled fasade beogradske Glavne pošte nije bio direktan povod za to.

NISU ni sve ruske arhitekte bili starog kova. Prvenstveno mlađe. Jedan od njih, Grigorije Samojlov (1904-1989), rođen u Rusiji, zvanje je stekao u Jugoslaviji. Pre rata je projektovao prvo otmene gradske kuće, a zatim i zgradu Penzionog fonda činovnika Narodne banke (u kojoj je danas Pozorište na Terazijama), Crkvu Svetog arhangela Gavrila, pored Partizanovog stadiona, kao i nekoliko objekata zadužbina. Posle rata, dao je autorski potpis na zgrade Mašinskog i Tehnološkog fakulteta u Beogradu, a učestvovao je i u rekonstrukcijama palate SANU i Hotela "Moskva".

Grigorije Samojlov bio je dugogodišnji profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Petar Anagnosti takođe. Iz njegove knjige, decenijama se učila Nacrtna geometrija.

U toj, "juniorskoj" generaciji ruskih arhitekata u Jugoslaviji, istakli su se i Andrej Papkov, Aleksandar Medvedev, Leonid Makšejev i Pavle Krat. Poslednje pomenuti je pre rata intenzivno sarađivao sa Dragišom Brašovanom, koji je prešao put od korisnika istorijskih arhitektonskih alata, do moderniste. Brašovan je hvalio svog sposobnog kalfu, a ovaj se, po oslobođenju 1944, Beogradu odužio - uništenjem jedne od najpoznatijih gradskih fasada.

POŠTANSKA zgrada kod Železničke stanice, delo Momira Korunovića u savremenom srpsko-vizantijskom stilu, jedinom autentičnom sa naših prostora, bila je oštećena od bombardovanja. Pavle Krat je fasadu "oljuštio" i sahranio ovim rečima: "Sama arhitektura stare poštanske zgrade bila je tipičan primer neuspelog iskorišćavanja nasleđa našeg narodnog neimarstva, preopterećena stilskim elementima." Za mnoge danas, sve je to bilo jedno veliko svetogrđe. Neki, ipak, citiraju izvore da Korunović nije mnogo mario za funkcionalnost objekta, da je Krat to ispravio, a jednog od autora ovog feljtona originalna fasada podseća na naborano lice kakve babe, ili u boljem slučaju na grobnicu. Naši izvori ne nude detalje Kratova života posle rekonstrukcije pošte. Piše, ponegde, da je 1948. kao "staljinista" isporučen SSSR-u. A onda, spekuliše se da je "1951. završio u Sibiru", da je ubijen, da mu se "gubi svaki trag". Međutim...

U JEDNOM intervjuu, poznati sovjetski arhitekta Vladimir Somov, autor pozorišta čudnovatih formi i imena "Dostojevskog" u Velikom Novgorodu, na pitanje koji su arhitekti na njega imali najveći uticaj, rekao je ovo: "Ne mogu reći da je na mene uticao samo jedan arhitekta... Tada, 1953, svi su bili primorani da projektuju u stilu italijanske renesanse, ništa drugo nije bilo dobrodošlo. Mada, verovatno je postojao jedan arhitekta koji je odredio moj budući rad. Posle diplomiranja na Univerzitetu bio sam otposlan u Astrahan. Radio sam tamo godinu i tri meseca. Jedan od naših emigranata iz Jugoslavije, arhitekta Pavel Krat, došao je u to vreme tamo. I ja sam video potpuno novu modernu evropsku arhitekturu. On je dizajnirao - ja sam gledao i učio. Kada sam odlazio iz Moskve, imao sam kofer pun albuma: klasična arhitektura, Paladio, Vitruvije. Sve sam to ostavio u Astrahanu, taj kofer mog znanja, mog obrazovanja. Tako je Krat otvorio moje oči ka zapadnoj arhitekturi."

Na našim istoričarima arhitekture sada je da kupe avionsku kartu do Astrahana, i da istraže njima nepoznato delovanje Beograđanina Pavla (Pavela) Krata. A mi smo, kao novinari, izveli još jedan dokaz da se Zemlja okreće, odnosno, da svet nikad ne miruje: Pavle Krat, učenik slavnog srpskog graditelja Dragiše Brašovana, posle Drugog svetskog rata je širio slavu moderne arhitekture po Rusiji, zemlji čiji majstori su posle prethodne velike vojne podigli opšti nivo neimarstva i estetike - u Srbiji.