General spasava tanku većinu

KAO predsednik vlade, Cincar-Marković je nastavio jačanje srpske vojske, a prema novijim istorijskim saznanjima, za njegovog mandata započela je i četnička akcija u Makedoniji.

U iščekivanju mogućeg makedonskog ustanka ubrzane su vojne pripreme. Pod Cincar-Markovićevom vladom kupljena je velika količina oružja i ratne opreme. On je bio uveren da je došlo pogodno vreme za napad na Tursku i oslobođenje Stare Srbije, a kralj Aleksandar umnogome je delio takva ubeđenja. Cincar-Markovićeve planove, uključujući i nacrt operacija na jugu prema Kosovu, preuzeo je 1904. Radomir Putnik.

Februara 1902, Cincar-Marković je, bez uspeha, uveravao na višečasovnom sastanku ruskog šefa diplomatije, grofa Lamsdorfa, da je povoljan trenutak za napad na Tursku.

ISTORIČARKA Suzana Rajić piše da je reformska akcija u Turskoj, kojoj se Rusija stavila na čelo, ispoljavala sve manje nade za uspeh. Albanci su 1903. opkolili Mitrovicu i ubili ruskog konzula Ščerbinu. Bugarske komite su uveliko harale po Makedoniji. Kralj je poslao u Sofiju novinara Peru Todorovića da ispita kako stoje stvari, a ovaj mu je javio da Bugari neumorno rovare po Makedoniji, da je iza svega knez Ferdinand, a da pare stižu i od Rusa. Todorović je pisao da je ustanak u Makedoniji duhovno pripreman 1902, a da je u pripremi učestvovala i Rusija preko svojih slavenofilskih krugova. U Makedoniju je, pisao je, ubačeno 60.000 pušaka.

Zato je puške - i borce, počela da "ubacuje" i Srbija. Većinska zvanična istorija dovodi u vezu aktivnosti srpskih komita u Makedoniji za epohu vladavine Karađorđevića. Međutim, prema skorašnjim saznanjima, osnove srpske četničke akcije u Makedoniji nastale su u prvoj polovini 1903, u suton života kralja Aleksandra Obrenovića i za vlade Dimitrija Cincar-Markovića. To se može zaključiti na osnovu istraživanja mladog istoričara Uroša Šešuma. Na to ukazuje pravilnik za četovanje, sa imenom kralja Aleksandra, nađen kod poginulih četnika na Šupljem kamenu 1904. Šešum je utvrdio da je postojalo nekoliko desetina četnika poslatih da se suprotstave bugarskim komitama.

KRALj je morao znati i odobriti takav rad - na ovaj zaključak upućuje podatak da su u naoružavanju četa učestvovali, osim predsednika vlade (Cincar-Markovića), i ministar vojni Milovan Pavlović, koji je u više navrata izdao oružje iz vojnih magacina. Operativni deo posla vodio je državni činovnik Milorad Gođevac, a u poslovima je učestvovao i Živojin (Živko), sin Antonija Rafailovića, kuma kraljice Drage.

Slobodan Jovanović piše da je, u iščekivanju makedonskog ustanka, kralj Aleksandar žurio sa vojnim pripremama. Još 1902. naručio je 25 miliona patrona i izmamio od Narodnog predstavništva vanredni vojni kredit od 360.000 dinara, koji je, u stvari, namenjivao troškovima mobilizacije. Pod Cincar-Markovićevom vladom naručeno je još 45 miliona patrona i, uz to, 50.000 šinjela i 40.000 cokula. Najzad, naručena je i jedna baterija brzometnih topova. Vojna savetovanja pod kraljevim predsedništvom bila su učestala.

SRPSKA politika, uključujući njenu težnju ka vojnoj opciji na Balkanu, pobuđivala je sumnju u Petrogradu. U takvim uslovima Dimitrije Cincar-Marković je preuzeo upravljanje vladinim kabinetom.

U jesen 1902, dok je ozbiljna kriza drmala raniju vladu, štampa je žestoko tukla po kralju, a on je govorio da se u Srbiji slobode ne upotrebljavaju u korist državnog napretka, "već se traže još veće slobode kakvih nema ni u zemljama sa mnogo dužom državnom tradicijom". Rusijom je u to vreme vladao car-samodržac. Pa ipak, u poludemokratskoj Srbiji, informacija da car Nikolaj neće primiti kralja Aleksandra primljena je kao posebno loša vest - i u javnosti, i na dvoru. Kraljica Draga je bila rusofil, koliko i proradikalski plebs. Već dve godine poslednji Obrenović vladao je uz isključivi oslonac na Rusiju, bez podrške Beča. Njegov pokojni otac zbog toga se, kako bi narod rekao, okretao u grobu. Više od godinu dana je zvanična štampa pisala o Aleksandrovom putu u Petrograd. I onda - ništa, vozna karta je otkazana.

ALEKSANDAR Obrenović je sve više tonuo u brigu, a njegovo samopouzdanje je kopnilo. Počeo je da veruje da ga može spasti samo jak vojnički kabinet. Poslao je poziv generalu Dimitriju Cincar-Markoviću, koji je u dvoru čekao kraljev ukaz o novoj vladi. U susednoj sobi, premijer Vujić i ministar finansija Mihailo Popović su vladara ubeđivali da ne uzima vojno ministarstvo i ne gazi u reakciju, jer će na taj način izgubiti presto. Savetovali su mu da pozove na konsultacije predstavnike svih stranaka, i on je to prihvatio, ali su oni odbili da naprave koncentracionu vladu. Tako je 20. oktobra formirao vladu Pere Velimirovića, sastavljenu mahom od nepoznatih političara. Partijci su partijašili, skupštinska većina je bila "tanka" i kralj se ponovo okrenuo generalu Cincar-Markoviću.

Dokumenta iz ruskog arhiva pokazuju da je Petrograd poručio Srbiji da je, dabome, ona nezavisna država, ali da bi postojala velika opasnost po dinastiju u slučaju "antinacionalne politike" i "reakcije", drugim rečima - u slučaju okretanja ka Austriji i uklanjanja radikala sa vlasti. U Evropi, od Bečkog kongresa 1815. do Prvog svetskog rata, tzv. male sile u vreme vladavine tzv. koncerta velikih sila bile su u ograničenoj meri suverene, jer su o njihovoj sudbini u krajnjoj instanci odlučivale velike sile. Oni su, naime, već neko vreme delili vlast u Srbiji s naprednjacima. Kraljev pokušaj da sastavi trostranačku vladu sa radikalskom većinom nije uspeo. Na raspolaganju su mu ostale samo manje poznate političke ličnosti, koje su 20. novembra 1902. pristale da uđu u vladu generala Cincar-Markovića. Zadržao je pukovnika Vasilija Antonića, šefa diplomatije, kao dokaz da neće menjati spoljnu politiku. U poslednjoj obrenovićevskoj vladi našla su se trojica generala, četvorica radikala i po naprednjak i liberal.

U PETROGRADU su sumnjali u rusofiliju predsednika vlade Cincar-Markovića. Tim pre što je "konkurentskom" Crnom Gorom vladao knjaz, budući kralj a večiti despot, koji je za sebe govorio da je "rusoman", pa je traženo jasno i glasno izjašnjavanje. Zato je Cincar-Marković morao na poklonjenje. Prema dokumentu iz ruskog arhiva koji citira dr Suzana Rajić, predsednik srpske vlade je u poverljivom razgovoru izneo ruskom poslaniku u Beogradu Čarikovu program svog kabineta. Naglasio je da će unutrašnja politika biti strogo ustavna (Rusija tada još nije ni imala ustav - prim. aut.), da će novi izbori biti u januaru 1903, a da će sređivanje državnih finansija i dalje biti u centru pažnje. Cincar-Marković je dokazivao Čarikovu da su glasine kako je antiruski raspoložen neosnovane, da je njegov deda služio 1811. pri ruskoj vojsci, da je lično poznavao cara Aleksandra Prvog i da on nikada nije odstupio od porodičnih tradicija.

TEŠKA RUKA PERE TODOROVIĆA

CINCAR-MARKOVIĆEVA vlada imala je i svog medijskog maga: bio je to čuveni Pera Todorović. Slobodan Jovanović ovako o tome piše: "Pošto je osamdesetih godina ispao iz radikalne stranke, on se naglo izopačio. On nikada nije imao morala, nego je imao samo načela u koja je fanatički verovao. Ali i ta vera u načela bila je kod njega više sektaški bes nego pravo oduševljenje za ideju... On, uopšte, nije mogao da brani nijednu stvar a da ne udari u ličnu polemiku - a u polemici je imao sigurno oko i tešku ruku."

SUTRA: KURŠUM ZA GENERALA PRAOCA SVIH POBEDA