Tvorac srpske vojne doktrine

PREVELIKA gustina burnih istorijskih događaja učinila je da table sa nazivima ulica i trgova u srpskim gradovima budu menjane i više puta za jednog ljudskog veka. U tom metežu, međutim, Srbija je neke od svojih veličina, ali i stranaca sa velikim zaslugama za naše društvo i uopšte za svet, zaboravila. Omiljeni junaci opštinskih i gradskih komisija za imenovanje ulica - vojnici - nisu izuzetak, a među istorijskim nepravdama ovog tipa odskače primer generala Dimitrija Cincar-Markovića, vojskovođe, vojnog reformatora i predsednika vlade ubijenog u Majskom prevratu 1903. godine.

"Srećni dobitnici" parčeta asfalta u srpskom sećanju su mnogi majstori bojnog polja, domaći i strani generali, heroji, a tu su i čitave vojne jedinice, uglavnom partizanske, ili, čak, cela Crvena armija. Logično, četvorica vojvoda iz Prvog svetskog rata u glavnom gradu su dobila po bulevar, odnosno, u slučaju Stepe Stepanovića, izuzetno dugačku ulicu. Srbija pamti velikane Velikog rata, međutim, ne i onoga ko je omogućio da zemlja u toj globalnoj katastrofi ne bude u kratkom roku potučena. Reč je o generalu Cincar-Markoviću.

ROĐEN 1849. godine u Šapcu, komandovao je armijskim jedinicama različitih formata i brojnosti u ratu i miru, sve do čitave srpske vojske. Kao praktičar i kao teoretičar - predavao je istoriju ratne veštine i strategiju na Vojnoj akademiji - dao je suštinski doprinos trijumfu u balkanskim ratovima, ali i najvećim pobedama u Prvom svetskom ratu. Bio je predodređen da komanduje srpskom vojskom u slučaju rata, ali ga je zaustavio - kuršum srpskog oficira. Po drugi put je stradao u našem kolektivnom pamćenju: gotovo da ga i ne pominjemo - zato je, međutim, nedavno sa visokog mesta bilo zalaganja da se u zemlju vrate posmrtni ostaci vođe njegovih ubica, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa.

Dimitrije Cincar-Marković izučio je Artiljerijsku školu 1870. godine, a kao državni pitomac boravio je 1872. i 1873. u Pruskoj, gde je služio u konjici. To je sigurno bilo značajno iskustvo, jer su Prusi u to vreme imali najbolju vojsku: tek što su u ratu posramili dotad vodeću kontinentalnu silu, Francusku.

UBRZO je došlo i "vatreno krštenje": u Prvom srpsko-turskom ratu 1876. dobio je više odlikovanja za hrabrost. U Drugom srpsko-turskom ratu, u zimu 1877/1878, bio je šef Štaba Moravske divizije. Usledio je neslavni Srpsko-bugarski rat 1885, u kojem se, međutim, major Cincar-Marković dobro pokazao: komandovao je 11. pukom, koji je uspešno započeo bitku na Slivnici, ali se potom vojnička sreća okrenula na bugarsku stranu. Generalova udovica je, mnogo kasnije, za list "Politika" govorila kako je, posle paničnog povlačenja pred Bugarima, stiglo naređenje da se 11. puk desetkuje - streljanjem. Onda je navodno Cincar-Marković izašao pred puk i poručio kralju Milanu da strelja prvo njega, spasivši svoje ljude. Bez obzira na to suprotstavljanje, kod kralja Milana je brzo napredovao kroz činove i kroz vojnu hijerarhiju.

Dimitrije Cincar-Marković bio je glavni nosilac velike vojne reforme koja je počela 1897. godine, kada je unapređen u čin generala, i koja je srpsku vojsku ustrojila po savremenim evropskim standardima organizacije oružanih snaga. Iza ovog projekta stajao je kralj Milan, koji je po ovlašćenju sina, kralja Aleksandra - vladara Srbije - postao komandant novoustanovljene Aktivne vojske. Po njegovom nalogu izvršena je temeljna promena načina vojne organizacije, finansiranja i funkcionisanja vojske. U velikoj meri bio je to uvod u niz slavnih pobeda tokom oslobodilačkih ratova 1912-1918.

VELIKA reforma obuhvatala je i obezbeđenje budžetskih sredstava, nabavku savremenog naoružanja i opreme, izgradnju kasarni i garnizonskih objekata, kao i povećanje oficirskog kadra i poboljšanje njegovog materijalnog statusa.

Sastavni deo reforme bila je i promena doktrine srpske vojske i njeno prilagođavanje političkim okolnostima, državnim ciljevima, ali i novoj organizaciji armije i savremenim principima ratovanja. General Cincar-Marković upravo na ovom polju pokazao je izuzetan vojnički talenat, dalekovidost, kao i poznavanje duše srpskog vojnika. To je i jedan od njegovih najvećih profesionalnih uspeha, koji je u našoj sredini gotovo zaboravljen, osim među poznavaocima - generalovim današnjim kolegama sa Vojne akademije.

Krajem 19. veka u Evropi su na snazi bile dve globalne vojne doktrine, koje su dogmatski primenjivane u većini armija manjih država. Francuska doktrina podrazumevala je frontalnu borbu sa energičnim probojima u neprijateljske snage, dok se pruska zasnivala na širokom opsedanju protivnika u vidu potkovice i na prodorima po bokovima, na mestima gde nisu koncentrisane glavne neprijateljske snage.

OPŠTE očekivanje bilo je da i srpska vojska primeni jedan od ova dva modela ratovanja i da prema njemu ustroji vojničke procedure. Prvi koji je digao glas protiv golog kopiranja stranih rešenja bio je general Cincar-Marković. On je primetio da našoj vojsci zbog više faktora nijedna od njih ne odgovara. Snažno se zato založio da se strane odbace, a da Srpska vojska napravi sopstvenu doktrinu baziranu na sopstvenim iskustvima, zahtevima reljefa, tehničkim mogućnostima i mentalitetu.

"Francuska doktrina nama ne odgovara, jer je ona razvijena za ratovanje u ravnici i na velikim površinama", ukazivao je kralju Milanu i oficirima general Cincar-Marković. "Kod nas ne bi valjala ni pruska, koja podrazumeva složene manevre velikih razmera. I jedna i druga traže razvučeno bojište, duge linije fronta i veliki razmak između vojnika i njihovih komandira. Naš planinski teren i narav vojnika traže manje jedinice, gušće postavljene i sa komandirom koji je uvek uz svoje vojnike. Srpski ratnik u pobedonosnom jurišu je nezaustavljiv, ali i brzoplet i paničar u porazu i odstupanju. Zato mu u blizini treba oficir, da ga, kad treba, na vreme zaustavi, osokoli ga i izda mu pravu komandu."

KONCEPT nove srpske vojne doktrine, u najkraćem, zasnivao se na prethodnim ratovima i analizi dotadašnjih pobeda i poraza, počev od Prvog srpskog ustanka, pa do katastrofalnog Srpsko-bugarskog rata 1885. godine. Iskusni general ispravno je primetio da su Srbi svoje pobede uglavnom zadobijali u defanzivnoj ulozi, kao i da im ofanzive nisu naročito išle od ruke. Okosnicu nove doktrine srpske vojske, kako je on video, trebalo je da čini odbrambena moć, koja bi efikasno mogla da se pretvori u ofanzivnu. Iako se već ukazivao trenutak konačnog oslobođenja Balkana od turske okupacije, Cincar-Marković je naglasak stavljao na odbranu zemlje.

Na rezultate ovakvog viđenja ustrojstva ratovanja srpske vojske nije se dugo čekalo: zahvaljujući ovoj koncepciji Srbija se 1914. uspešno nosila sa višestruko jačim neprijateljem. Kolubarska bitka udžbenički je primer pobede osvojene u povlačenju - što je retkost u ratnoj povesti - defanzivnom taktikom i protivudarom, koji je besprekorno izveo vojvoda Živojin Mišić. Osnove Cincar-Markovićeve doktrine promenjene su tek dvadesetih godina prošlog veka, kada su u principe ratovanja integrisana iskustva iz Prvog svetskog rata.