Osnivanje Crvene zvezde i Partizana

NA PRVOM šampionatu-turniru nove Jugoslavije, na kome su učestvovale selekcije republika, Vojvodine i ekipe JNA, gradilo se bratstvo i jedinstvo, patriotizam prema novoj državnoj zajednici protkan komunističkom vizijom, u čiji poduhvat su verovali samo Srbi. Nova vlast se svojski trudila da svetu prikaže sportska dostignuća FNRJ, posebno fudbalska. Tako je Miroslav Kreačić, visokorangirani član u komunističkoj hijerarhiji, zadužen za sport, ugovorio reprezentativnu utakmicu sa selekcijom Čehoslovačke u Pragu. Meč je odigran 9. maja 1946, na dan savezničke pobede u Evropi u Drugom svetskom ratu.

Pobedio je tim FNRJ - 2:0, golovima Koste Tomaševića i Rajka Mitića. Reprezentacija te Jugoslavije igrala je u sastavu: Zvonko Monsider (NK Dinamo - Zagreb), Branislav Branko Stanković (FK Crvena zvezda - Beograd), Ljubomir Kokeza (NK Hajduk - Split), Branko Pleše (NK Dinamo), Ivan Horvat (NK Dinamo), Kiril Simonovski (FK Partizan - Beograd), Kosta Tomašević (FK C. zvezda), Rajko Mitić (FK C. zvezda), Stjepan Bobek (FK Partizan), Frane Matošić (NK Hajduk), Ratko Kacijan (NK Dinamo). Sastavljači tima ispred FISAJ bili su inž. Milorad Arsenijević i Aleksandar Tirnanić.

CRVENA ZVEZDA: Za novi početak fudbala, u novoj državi, od ogromnog značaja bilo je osnivanje dva fudbalska kolektiva-kluba, prvo Crvene zvezde 4. marta, a potom 4. oktobra 1945. Partizana. Da se uvažavala istorija i poštovala tradicija fudbalske igre, ovi klubovi nikada ne bi dobili imena naredbom i potrebom za širenjem komunističke ideologije i učvršćivanjem vlasti.

Ovako, na inicijativu Glavnog odbora Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije (USAOS), tokom februara 1945. počele su pripreme za osnivačke skupštine omladinskih fiskulturnih društava.

Čitavom akcijom osnivanja Sportskog društva Crvena zvezda, posebno fudbalskim klubom, rukovodio je Slobodan Penezić Krcun (Užice, 2. jul 1918. - 6. novembar 1964, poginuo u saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali), narodni heroj, načelnik Odeljenja zaštite naroda (OZN), kasnije Uprave državne bezbednosti (UDB) za Srbiju. Snagom ličnog autoriteta, delovao je kao savetodavni organ.

Osnivački odbor činili su narodni heroji, nosioci spomenice minulog rata, mladi komunistički lavovi, sportisti takozvane neukaljane prošlosti, Blagoje Nešković (Kragujevac, 11. februar 1907. - 11. novembar 1984, Beograd), učesnik Španskog građanskog i Drugog svetskog rata, kasnije politički deložiran, Vladimir Dedijer (biograf J. B. Tita), Zoran Žujović, Dušan Bogdanović, Mira Petrović, Nebojša Popović, Đorđe Paljić, Svetozar Gligorić, ali i oni koji su poznavali fudbalsku igru, Slobodan Ćosić, Predrag Đajić, Milovan Ćirić, Ljubiša Sekulić i Kosta Tomašević.

OSNIVAČI fudbalskog kluba bili su na teškim mukama. Prvi kamen spoticanja bio je kako dati ime društvu-klubu a da bude u duhu novog pobedničkog vremena: Mladost, Udarnik, Torpedo, Dinamo, Lokomotiva. Odmah se odustalo od imena Plava zvezda, jer se prisutnima učinilo reakcionarno i podsećalo na srušenu monarhiju. Veliki fudbalski znalac i genijalni organizator takvih prilika Slobodan Ćosić (Beograd, 13. mart 1920. - 20. april 1995, Melbouurne, Australia) kandidovao je jednostavno ime - Zvezda. Kad je Zvezda, onda neka bude crvena, hrabro ga je dopunio Zoran Žujović (Beograd, 1924-1988, Pula - SR Hrvatska).

Polemika je postojala i oko boje dresova. Prvobitno su prevladale tri boje, crvena, plava i bela, s petokrakom zvezdom na crvenoj podlozi. Neko među ovim mudracima je primetio da su to boje zastave Republike Srbije i da nije lepo, a još je i opasno - reakcionarno, da klub zbog toga dobije prefikis - srpski. Protivnika je bilo i za ideju da dresovi budu samo crveno-beli. Zaboga, bile su to boje SK 1913, kluba iz vremena okupacione vlade Milana Nedića (Beograd, 2. septembar 1877. - 4. februar 1946), kvislinškog generala. Na kraju su prisutni, aklamacijom, ipak prihvatili crveno-belu boju dresova, iako je većina igrača potekla iz BSK-a, a manje iz SK 1913. Ali FK Crvena zvezda, odnosno fudbaleri, dresove crveno-bele boje počeli su da nosi tek 1950. godine.

Tokom mnogih perioda, od osnivanja, istaknuti predsednici FK Crvene zvezde birani su uglavnom iz redova visokopozicioniranih policijskih krugova, poput Đorđa Paljića, Nikole Bugarčića (Beograd, 25. februar 1921. - 11. februar 2010, predsednik 1968-1977) i Milorada Mite Kukića (predsednik 1977-1980). Tako je FK Crvena zvezda godinama (ne)opravdano nazivan policijskim klubom. Ulaskom u treći milenijum i raspadom SFRJ javio se takozvani glas naroda, navijača koji su klubu udelili toliko željeni prefiks - srpski, što su podržali revnosni mediji, uvek bliski pobednicima.

Fudbalski klub Crvena zvezda prvu titulu šampiona države osvojio je u petoj sezoni od osnivanja, 1951. u ligi sa dvanaest klubova, sa istim brojem bodova - 35, koliko je sakupio i hrvatski NK Dinamo iz Zagreba. U šampionskoj sezoni igrali su: golmani Ljubomir Lovrić i Srđan Mrkušić, te igrači: Dimitrije Tadić, Ivan Zvekanović, Bela Palfi, Predrag Đajić, Milivoje Đurđević, Tihomir Ognjanov, Rajko Mitić, Kosta Tomašević, Siniša Zlatković, Branislav Bane Vukosavljević, Branislav Branko Stanković, Jovan Jezerkić, Branko Nešović, Milorad Diskić, Pavle Radić, Todor Živanović, Borivoje Kostić. Trener Žarko Mihajlović (1920-1986), voljom komunističkih vođa u klubu, preuzeo je pred kraj prvenstva tim koji je stvarao genijalni trener Ljubiša Broćić. Ogromne zasluge u tom periodu pripadaju i tehničkom rukovodiocu Sevetozaru Kiki Popoviću.

Partizanovac Koča Popović

PARTIZAN: Slavodobitna Jugoslovenska armija je u stopu sledila srpsku policiju: još se nisu ohladile cevi pobedonosno završenog rata, a mladi vojnici su svoje uniforme zamenili trenerkama i sportskim dresovima. Pri Centralnom domu Jugoslovenske armije u Beogradu osnovana je 4. oktobra 1945. fudbalska sekcija u čijem sastavu je bilo 18 fudbalera, piše u istorijatu o nastanku FK Partizan.

Osnivanje Fudbalskog kluba Partizan bilo je po ugledu na Centralni sport klub armije - CSKA iz Sovjetskog Saveza. Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908. - 20. oktobar 1992), ratni komandant, učesnik građanskog rata u Španiji, rezervni general--pukovnik JNA, ministar inostranih poslova FNRJ, sin beogradske imućne trgovačke porodice cincarskog porekla, i nesuđeni diplomac na Sorboni (fra. Sorbonne), ovako je zapisao kako je doneta odluka o osnivanju kluba: "Većina nas, mladih generala, koja je igrala i volela futbal, okupila se i dogovorila da osnujemo klub. Oko imena nije bilo natezanja, bili smo partizani, bilo je najpravednije da se naš klub zove Partizan."

Na samom skupu neformalno je predsedavao Svetozar Vukmanović Tempo, a bili su prisutni još general Otmar Kreačić, Vujica Gajinović, Mijalko Todorović Plavi (1913-1999), narodni heroj, i Ratko Vujović (1916-1977), general i narodni heroj, koji je izabran za prvog predsednika.