Birači biraju, a policija hapsi

NAMESNIČKI ili Trojički ustav, donet u Kragujevcu 1869, u doba kada su namesnici Ristić, Blaznavac i Gavrilović vladali Srbijom u ime maloletnog Milana Obrenovića, uvođenjem opšteg biračkog prava za sve poreske obveznike, značio je ulazak Kneževine u kakvu-takvu parlamentarnu demokratiju. Kakvu-takvu zato što je ostavljeno pravo gospodaru da imenuje svoje poslanike, zatim što je predviđeno da se u gradovima glasa neposredno, a u selima preko poverenika, i najzad što je ograničio da za poslanika ne može biti izabrana "svaka fukara" nego samo onaj koji državi plaća porez veći od šest talira, a ni "deca" nisu mogla u Skupštinu, sve do navršene tridesete godine.

Prvi izbori "po novom pravilu" organizovani su 6. avgusta 1871. godine, a već na sledećim izborima birališta su se pretvorila u prva "stranačka" bojna polja, koja će se završiti čak i - ubistvom jednog poslanika, samo tri sata pošto je njegov izbor "oglašen".

NOVIM ustavom započeo je u Srbiji parlamentarni život, jer su sve narodne skupštine pre njega - počev od one koja se smatra prvom, od Sabora u Orašcu - imale saborski karakter. Evo kako Aćim Čumić opisuje Skupštinu koja je proglasila Milana Obrenovića za kneza:

- Nije, verujte, bilo tu ni pomena o Skupštini, nego poterala policija ove naše bedne seljake u Beograd, kao što ih je, nekad, Sulejman-paša na kuluk terao.

- Odavde ih onaj čas sprovedoše u Topčider, sabiše tu u gomilu, opasaše odsvud žandarima, i onda Blaznavac izvede jedno derište, i reče: "Eto, braćo, to nam je knez!" Ovi grešni ljudi i rekli bi nešto, ali kud smeju od pustih žandara koji im duvaju u vrat - nego se samo pogledaše, onako ispod oka, pa udariše svi uglas: "Živeo knez! Živeo!" I derali su se toliko da je već i samome Blaznavcu dosadilo, pa je mahnuo rukom da prestanu.

KNEZ Milan Obrenović, čim je postao punoletan, okrenuo je leđa Milivoju Petroviću Blaznavcu i ostalim namesnicima koji su ga doveli na presto, i prvu vladu poverio liberalu Jovanu Ristiću. Ristićev kabinet zameniće vlada premijera Jovana Marinovića, Srbina iz Bosne, koji je čak imao i nadimak - Bošnjo. Bošnjo je bio oženjen ćerkom poznatog bogataša i dobrotvora Miše Anastasijevića, koji će pokolenjima, između ostalih, kao svoju zadužbinu ostaviti Kapetan-Mišino zdanje. Kapetan-Mišin zet živeo je na visokoj nozi, u jednoj od najlepših kuća u Beogradu, govorio je srpski kroz nos, sa akcentom kao da je stranac, i - kako ga opisuje istoričar Slobodan Jovanović - bio je najsličniji onim ruskim zapadnjacima koji su opisani u Turgenjevljevim knjigama. Robovao je jednoj strasti - uživao je da se kocka u velikim evropskim kockarnicama, a kockarski je ulagao velike kapitale na svetskim berzama. "Fizionomija mu je bila fizionomija mekušnog Sarajlije.

"KADA je Marinović, koji je važio za konzervativca, privrženog dinastiji i vlasti, objavio sastav vlade, za sve je bilo veliko iznenađenje kada je za ministra unutrašnjih dela postavio Aćima Čumića. Gospodin Marinović je izgleda shvatio kako je "levičarstvo" Aćima Čumića obična demagogija, i postavljanje ovog najgrlatijeg srpskog opozicionara za ministra policije jednostavno je objasni:

"Za ministra unutrašnjih dela potreban je čovek koji ima poznanstva i koji ima veštine da se s narodom i načelnicima razgovara. Čumić je sa sela, nije salonski čovek, ima veliku rodbinu, ogromna poznanstva. Bio je profesor Velike škole, dakle čovek je od nauke. Bio je kmet beogradski, zna, dakle, nešto i administracije. Ima dara govora, a ima sve za srazlične boje ljudima, od svake klase!"

OKTOBRA 1874. raspisani su novi izbori za Skupštinu. Izborima je rukovodio Aćim Čumić. Uoči izbora uveo je novu praksu koja će postati redovna u Srbiji: promenio je gotovo kompletno policijsko osoblje. Od 18 okružnih načelnika, 16 ih je premešteno ili penzionisano. Slično je uradio i sa sreskim načelnicima i pisarima. Pred izbore je hteo potpuno da se osigura, da na svim ključnim mestima budu - njegovi ljudi. Ali nije se uzdao samo u policijski teror, uveo je i druge načine pridobijanja birača.

U SRBIJI tada još nisu bile jasno iznijansirane razlike između konzervativaca i liberala. Do 1881. političkih stranaka nije bilo, ali se jasno znalo ko je za vladu a ko protiv vlade. Čumićeva policija dobila je jasno uputstvo kako ne smeju biti izabrani ljudi koji najviše smetaju. Na primer, požarevački poslanik Aleksandar Nikolajević, Jovan Bošković iz Loznice i dva bivša oficira, Sava Grujić iz Valjeva i Jevrem Marković (brat Svetozara Markovića) iz Jagodine.

GRUJIĆ i Marković, kao pitomci, "dezertirali" su sa Berlinske akademije i učestvovali u poljskim ratovima, a po završetku školovanja spadali su u najbolje srpske oficire toga doba. Obojica su bila sumnjiva vlastima zbog veze sa socijalistima. Grujić je, zbog svog pisanja u "Javnosti", bio izbačen iz službe, zatim će 1876. biti ponovo udaljen s mesta direktora kragujevačke Topolivnice zbog podržavanja radničke bune nazvane "Crveno barjače", a kad "prigusti", u srpsko-turskim ratovima biće postavljen za ministra vojnog...

ALEKSANDAR Nikolajević bio je jedan od najuglednijih i najumešnijih trgovaca u Požarevcu. Uoči izbora, Čumić ga je jednostavno uhapsio. Namešteno mu je da neki državni činovnik koji je proneverio državnu kasu "prizna" kako je novac podelio s Nikolajevićem, i ovaj opozicionar stražarno je, iz Beograda, sproveden u požarevačku samicu. Posle mesec dana, ustanovilo se da su optužbe bile lažne, pa je Nikolajević pušten. Ipak, to ga je dovoljno kompromitovalo i nije bio izabran.

IZBORI iz 1874. bili su prvi na kojima su se rasplamsale partijske strasti. "Čumić nije mogao da pravi izbore mirno i iz potaje", piše Slobodan Jovanović.

"Žustar i jedak, on ih je pravio na kavgadžijski način, koji je izazvao otpor i galamu. U borbu s političkim protivnicima unosio je mnogo lične mržnje i inata. Imao je ljutinu hrta, i na koga je kidisao, toga bi hteo da rastrgne."

No, i pored svih Čumićevih pritisaka i smicalica, u Jagodini je Jevrem Marković ipak izabran za narodnog poslanika. Bila je to prava mala, izborna bitka koju je Čumić uzgubio, mada je bio - i bukvalno - upotrebio i artiljeriju.

Da bi sprečio Jevremovu kandidaturu, Čumić je demonstrativno izveo topove na Crveni breg. Ipak, Jevrem Marković bio je izabran. Ali, "ljut kao hrt", ministar nije odustajao; na prvom zasedanju Skupštine Čumić postaje predsednik vlade i poništava glasanje u Jadru i glasanje u Jagodni.

Pohapsio je dvadesetoro Markovićevih pristalica, i u naknadnim izborima, Jevrem Marković nije dobio potrebnu većinu.

I u Jadru, bio je poništen izbor izvesnog Vićentija Starčevića, pa se "u drugom krugu" ponovo kandidovao "čovek koji ne sme proći", Jovan Bošković iz Loznice. Procenivši da Bošković dobija, Aćim ga, na sam dan glasanja, hapsi, pod optužbom "da je gradio kneza i pretio republikom". Ali Bošković je, i iz zatvora - pobedio.

Jer, Srbija je velika tajna!

SABORNA CRKVA MEHANA PRVE KLASE

AĆIM Čumić je osnovao tajni, dispozicioni fond, i za izbore potrošio preko 3.000 dukata, što je za ono vreme bila velika suma. Pored toga, primenio je i novu vrstu korupcije: nemilice je davao dozvole za otvaranje novih mehana, što bi se reklo - umeo je s poslovnim prostorima. Svaki novi mehandžija postajao je njegov izborni korteš. Otvorio je toliko novih kafana da se po Beogradu pričalo kako se pobožni ljudi plaše da će jednog jutra i Saborna crkva osvanuti kao mehana prve klase!