Pesnik, diplomata i oslobodilac

MILAN Rakić, kao i Nušić i drugi konzuli, je veliki deo vremena posvećivao obilasku srpskih porodica o slavama i praznicima po Kosovu, od Prizrena do Mitrovice, Uroševca i mnogih manjih mesta. U jednom pismu ostala je i Rakićeva uspomena na posetu Peći. "Ulazak u Peć neću skoro zaboraviti. Najpre kroz turski kraj i čaršiju punu natmurenih Arnauta, kroz jednu jezovitu i zloslutnu tišinu, pa onda kroz srpski kraj, pun naroda, naročito dece i žena koji viču: 'Dobro došli!', bacaju cveće na nas i plaču."

Rakić je podstakao osnivanje kosovskog sokolskog društva "Silni", kao i "Organizacije otomanskih Srba", koja je trebalo da zastupa interese srpskog naroda u Carigradu.

KAO SLUŽBENIK u konzulatima u Skoplju i Prištini, Rakić je bio aktivan učesnik borbe za nacionalno oslobođenje. Obavljao je poverljive poslove, uključujući i veze sa srpskim četnicima i njihovo snabdevanje u Makedoniji, prenosio je oružje iz Vranja u Skoplje i Bitolj. Zabeleške iz dnevnika Milana Rakića iz januara 1906. godine daju atmosferu na srpskoj granici prema Turskoj, kao i posebnih poslova kojima su se u to vreme bavili srpski konzuli: "Otišao sam u Vranje da prenesem municiju. U Vranju rasulo. Stari odbor raspušten, nov se konstituisao, pa se odmah sam raspustio... Vranje puno četnika. Svake noći ima tuče i ranjenih ljudi... (1. 1. 1906) Krenuo sam za Bitolj da odnesem 32 revolvera sa 2.500 metaka. Stigao u Bitolj i predao sve... Ćirović traži 500 pušaka za njihov kraj (25. 1. 1906)."

PERIOD života na Kosovu predstavljao je i period pesničkog stvaranja. Rakić je u to doba napisao neke od svojih najpoznatijih rodoljubivih pesama - tzv. Kosovski ciklus - čija misaonost, liričnost i vezanost za srpsku prošlost i danas ostavljaju utisak kao onda kada su napisane ("Na Gazimestanu", "Jefimija", "Božur", "Napuštena crkva" i dr).

Ja osećam danas, da u meni teče
Krv predaka mojih, junačkih i grubih...
Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju
A preda me staju redom preci moji
Mučenici stari i junaci koji
Umirahu ćutke na strašnome kolju. ("Nasleđe")

GODINE 1911. Rakić je unapređen u šefa konzularnog odeljenja u Ministarstvu spoljnih poslova i vratio se u Beograd. Ali tamo nije dugo ostao. Uoči Balkanskog rata, po proglašenju mobilizacije, Rakić je napustio svoje diplomatsko mesto i ne javljajući se nikome pridružio se kao prost borac dobrovoljac jedinici pukovnika Alimpija Marjanovića, ovčepoljskog vojvode. "To je bilo herojsko doba, veliko doba", govorio je kasnije. "Ostavio sam konzulat u kome više nisam imao šta da radim, pa sam uzeo pušku." Rakićeva porodica bila je prestravljena, ali niko nije uspeo da ga zadrži. "Njega nestade." Prisetili su se kako je govorio da mu je najveća počast činjenica da ima čin kaplara srpske vojske. Nakon dvonedeljne pripreme u Prokuplju, Rakić je se u četi Vojvode Vuka (Vojin Popović) uputio ka srpsko-turskoj granici.

ZABELEŽENO je da je 1912. godine bivši konzul s redenicima prekrštenim preko kožuha i šubarom na glavi ušao na čelu kolone u oslobođenu Prištinu. U pismu supruzi Rakić je napisao: "Juče, utornik, na čelu jedne kolone uđoh u Prištinu. Još sad ne mogu da se stišam i da mirno pišem o svemu što se za ovo nekoliko dana dogodilo. Glavno je da je Kosovo osvećeno... Ovakve događaje što sam video smatram kao naročito dobročinstvo nekog proviđenja." Posle ulaska u Prištinu Rakić se sa oslobodiocima uputio pravo u konzulat i potražio veliko crkveno zvono što ga je sakrio od Turaka u podrumu. Izneli su ga i okačili o granu u porti pravoslavne crkve. Rakić je prvi povukao uže, pa ga je dalje dodao ostalima. Narod i vojnici ceo dan su, jedan za drugim povlačili za uže - čitav dan je zvonilo opet zvono na Kosovu oglašavajući oslobođenje i ispunjenje zaveta kneza Lazara.

Za učešće u ratu 1912. godine Rakić je odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost.

BRANISLAV Nušić je karijeru diplomate završio poslom konzula u Prištini. Po povratku u Beograd, početkom XX veka (1900), postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete. Prošao je Prvi srpski rat sa srpskom vojskom, o čemu je napisao delo "Devetstopetnaesta". U ratu je izgubio sina jedinca. Posle rata nastavio je rad u državnoj službi, bio je upravnik pozorišta u Sarajevu, a izabran je i za člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Umro je 1938. godine. A još 1894. godine Branislav Nušić, u tekstu, "S Kosova na sinje more" proročki piše:

"Pa ipak Prizrenu kao da preti ono opšte zlo koje preti uopšte srpskom naselju u tim srpskim zemljama. I Prizren se, kao i sva ostala mesta, raseljava".

NAKON Balkanskih ratova Milan Rakić je nastavio uspešnu karijeru diplomate. Učestvovao je 1912. godine u radu Londonske konferencije koja je odredila nove granice između Turske i balkanskih država. Zatim je radio u našim poslanstvima u Bukureštu, Stokholmu, Oslu, Londonu i Kopenhagenu. Od 1921. do 1927. Rakić je bio poslanik u Sofiji. Zabeleženo je i da je odbio ponudu kralja Aleksandra (1929) da ga postavi na mesto ministra spoljnih poslova. Završio je karijeru kao "izvanredni poslanik i opunomoćeni ministar prve grupe" u Rimu (1927-1933), gde je godinama morao da se nosi s Musolinijem i njegovom agresivnom politikom prema Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.