Susret zločinaca s pravdom

NEMAČKA okupacija Mađarske u proleće 1944. značila je i odlaganje suočavanja sa odgovornošću glavnih aktera zločina u Šajkaškoj i Novom Sadu u kojem je, u januaru 1942, pobijeno blizu 4.000 nevinih duša. I Nemačka i Mađarska su, međutim, posrtale pred udarima saveznika, i konačan poraz, a time i polaganje računa za zločine, neumitno se približavao.

Bačka je oslobođena u oktobru 1944, a prva suđenja krvnicima iz Šajkaške i Novog Sada počela su u februaru 1945. Sudio im je Vojni sud za Bačku i Baranju.

Čitaoci ovog feljtona se svakako sećaju da je zao duh pokolja u Čurugu bio rimokatolički sveštenik Balint Dup i da je po spiskovima koje je on pravio, zajedno sa predsednikom opštine Đulom Vargom i učiteljem Laslom Erešom, od 4. do 10. januara 1942. pobijeno 893 Srba i Jevreja, među kojima i 86 dečaka i devojčica mlađih od 15 godina. Kao i da je Čuružanin Stjepan Hering, sa još dvojicom lokalnih Mađara, na njegovom salašu ubio Nenada Tucakova, trojicu njegovih sinova, Trivu, Milorada i Voju, snahu Lenku i, najzad, njihovog šestogodišnjeg rođaka Ivicu Tucakova koji im je, za Božić, u goste došao iz Beograda.

BALINT Dup je 16. februara 1945. osuđen na smrt streljanjem, a istovetna kazna je, 14. marta, izrečena i Hernigu. Na smrt su, zbog ubijanja svojih komšija, tih dana osuđeni i Čuružani Jožef Fišteš, Janoš Balaž, Pal Balog, Marton Cipo... Svi su, po odluci suda, streljani javno, u Čurugu, gde su i okrvavili ruke.

Sve te, kao i desetine drugih presuda za zločine u Žablju, Novom Sadu, Bečeju i drugim mestima koja su, u januaru 1942, plivala u nevinoj ljudskoj krvi, u knjizi "Mađarski zločini 1941-1945."

- zabeležio je dr Đorđe N. Lopičić. One su, međutim, bile samo uvod, jer je susret sa pravdom onih koji su zločin osmislili, organizovali i, najzad, učestvovali u njegovom sprovođenju, tek predstojao.

Najpre su na optuženičku klupu 24. oktobra 1945. seli veliki župan Bačko-bodroške županije Leo Deak, industrijalac Đula Kramer, žandarmerijski potpukovnik Geza Batori, glavni policijski savetnik Đula Zombori, policijski savetnik Jožef Kenjeki, trgovac Petar Knezi i urednik novosadskog lista "Nova pošta" i Srbin od Hortijevog ličnog poverenja Milan L. Popović.

U PREPUNOM Domu kulture, tadašnjem Domu "Levente" u kojem je 1942. bio štab Novosadske racije, sudilo im je tročlano veće Vojnog suda III jugoslovenske armije. U njemu su, uz predsednika, majora Vuka Dragovića, bili i potpukovnik Jovan Beljanski i major Aleksandar Bakić.

Deak, inače rođen u Kuli, u optužnici je označen kao čovek od posebnog poverenja mađarskog ministra unutrašnjih poslova Ferenca Keresteš-Fišera koji je, zajedno sa ministrom odbrane Karoljem Bartom i načelnikom Generalštaba Ferencom Sombathelji-Knausom, doneo odluku o raciji u Šajkaškoj i Novom Sadu.

"Optuženi Deak se složio sa osam tačaka plana po kojima je provedena racija u Šajkaškoj, a januara 1942. je u Domu `Levente` bio kod generala Ferenca feketehalmi-Cajdnera i učestvovao u planiranju racije u Novom Sadu", navedeno je, uz ostalo, u optužnici javnog tužioca dr Slavka Kuzmanovića.

Pored toga što je, tokom Novosadske racije, bio član Odbora za legitimisanje i direktno odlučivao o životu ili smrti uhapšenih Srba i Jevreja, Kramer koji je takođe rođen u Kuli, optužen je i za pripreme zločina u drugim mestima.

"Kao predsednik Južnomađarskog kulturnog saveza (DMKS), on je 21. januara 1941. svim podružnicama u Bačkoj poslao poverljiv dopis da u roku od nedelju dana popišu i dostave imena Srba i Javreja koji se u mađarsko-nacionalnom pogledu imaju smatrati nepoverljivim i opasnim, čime su oni označeni kao mete za likvidaciju", pisalo je u optužnici.

SPISAK nedela za koja je optužen Batori, inače rođeni Subotičanin, a od 1941. komandant žandarmerije za Novosadski okrug, išao je od ubistava tokom mađarske okupacije Bačke iz aprila 1941, preko direktnog učešća u zločinima u Šajkaškoj i Novom Sadu, do vodeće uloge u raciji u Bečeju, gde je stavljena krvava tačka na strašni januar 1942.

Pored učešća u novosadskom pokolju, Zomboriju, rođenom u mađarskom mestu Međasonj, na dušu je stavljeno i to što je policijskom i vojnom vrhu u Budimpešti slao izveštaje u kojima je preuveličavao prethodne incidente u Novom Sadu, stalno zahtevajući sprovođenje drakonske represije koja će se, od 21. do 23. januara, konačno i dogoditi.

Kenjeki tokom racije kontrolisao je železničku stanicu u Novom Sadu. Tu je sa policajcima dočekivao vozove, a putnike, gotovo bez izuzetka, odmah slao u Dom "Levente". Odatle su mnogi odvedeni pravo na stratište na plaži Štrand.

Kneziju, inače trgovcu rođenom u Svetozaru Miletiću kod Sombora, nisu pripisivani direktni zločini u Raciji, ali je optužen da je pre, tokom i posle nje, učestvovao u oduzimanju preduzeća novosadskim Srbima i Jevrejima, poput livnice "Kostić i Dajč", veletrgovine gvožđa "Štajn i Šrajber", trgovine poljoprivrednim mašinama "Braća Levi"...

JEDINI Srbin među optuženima, Milan L. Popović ili Milan Laži Popović, kako su ovog rođenog Pančevca, predratnog senatora i poznatog antikomunistu, Novosađani zvali i pre rata, izazivao je najveći gnev i mržnju javnosti. Optužen je da se 21. januara 1942. u Pešti sastao sa Sombatheljijem i Keresteš-

-Fišerom. U Novi Sad se, istog dana, vratio sa Sombatheljijevim pismom na osnovu kojeg ga je Feketehalmi-Cajdner ovlastio za pregled spiskova osumnjičenih Srba i Jevreja, privođenih u Dom "Levente". Mnogi od njih su, kasnije, surovo umoreni.

On je, u proleće 1942. po nalogu Hortija postao i poslanik mađarskog parlamenta, gde je, kako je navedeno u optužnici, "15. jula održao govor o raciji u izdajničkoj nameri da skine odgovornost za ovaj pokolj sa horijevsko-mađarske vlade".

O tom Popovićevom nastupu koji koincidira sa periodom najveće ogorčenosti ne samo srpske i mađarske, već i svetske javnosti zbog zločina Bačkoj, u knjizi "Mađari u Vojvodini 1918-1947" piše i profesorka Univerziteta u Segedinu Enike A. Šajti. On je tada govorio da je odmazda bila posledica delovanja neodgovornih srpskih i jevrejskih elemenata.

Kalaiju posle toga nije bilo teško da poentira: to što Popović o zločinima može slobodno da govori u parlamentu označio je kao krunski dokaz demokratičnosti mađarskog društva i dodao "da priznaje da je u Novom Sadu bilo i nevinih žrtava, ali da je to rezultat nerazumnog ponašanja stanovništva, koje je razjarilo snage za bezbednost"!

SUTRA: OHOLOST NESTALA PRED ISTINOM