Pakao u bioskopu 20. oktobar

JEDAN od najbrutalnijih terorističkih napada na tlu Jugoslavije bilo je postavljanje bombe u bioskop "20. oktobar" u centru Beograda 13. jula 1968. godine. Devet i po godina kasnije Miljenko Hrkač streljan je u Centralnom zatvoru u Beogradu, po presudi Okružnog suda u Beogradu zbog ovog sumanutog čina u kome je poginula jedna, a teško povređeno 85 osoba. Vest o streljanju nikad nije objavljena u štampi.

Iza zločinačkog napada u kome je poginuo Sava Čučurević, a najteže povrede zadobila studentkinja Magdalena Novaković, koja je ostala bez obe noge, stajala je ustaška organizacija "Hrvatsko revolucionarno bratstvo". Materijalna šteta procenjena je na 116.630 tadašnjih dinara. U drugoj diverziji, 25. septembra iste godine, na železničkoj stanici u Beogradu, takođe je više ljudi povređeno. I ovaj zločin je počinio Hrkač, član ovog ustaškog bratstva.

HRKAČ, tesar iz sela Mokrog kraj Lištice, kraja u Hercegovini poznatog po nacionalizmu, imao je samo 20 godina kad je 1968. preko poznanika Ante Penavića stupio u kontakt sa emigrantima iz Nemačke. Utvrđeno je da je u Štutgartu završio specijalni kurs za diverzante.

Brojna i organizaciono jaka hrvatska emigracija u to vreme formirala je terorističke grupe čiji je cilj bio rušenje poretka u SFRJ. Tokom suđenja za zločine u bioskopu i na železničkoj stanici, utvrđeno je da su tog leta 1968. u roviti Beograd, gde su se tek završili studentski protesti, preko Maribora iz Štutgarta stigle ustaše Hrkač i Penavić. Plan je bio da se izazove novi haos i neredi. Sa sobom su doneli eksploziv sa satnim mehanizmom.

NA DAN planiranog napada na bioskop, u parku prekoputa hotela "Moskva" povezali su eksploziv sa baterijama i mehanizmom za paljenje. Hrkač je kupio kartu za predstavu u 20 sati i ušao u salu. Na programu je bio film "Risifi u Panami". Bombu, punjenu čeličnim gelerima, postavio je između naslona i sedišta broj 6 u 16. redu. Na sredini projekcije, posle 45 minuta, napustio je salu. Petnaestak minuta kasnije, u 21.05, odjeknula je eksplozija. Čuli su se vrisci i jauci preživelih, krv je tekla bioskopskom salom...

Jugoslovenske službe bezbednosti bile su u šoku i zatečene. Niko nije očekivao ovakav masakr. Mediji su danima izveštavali o terorističkom aktu. O napadačima se samo nagađalo. Nedelje su prolazile, a niko nije uhapšen. Napad u bioskopu bio je i trenutak koji je, kako tvrdi istoričar Srđan Cvetković, korenito promenio odnos Državne bezbednosti prema emigraciji i od tada počinje žešći obračun sa političkim protivnicima.

HRKAČ je za bezumni čin, avgusta iste godine u Štutgartu, od rukovodilaca "Hrvatskog oslobodilačkog pokreta" dobio tadašnjih 2.500 nemačkih maraka. Početkom septembra opet se vratio u Jugoslaviju da seje smrt. U zemlju je ušao sa pet bombi. Društvo mu je opet pravio Ante Penavić. Jedan sat iza ponoći, 25. septembra, u parku pored Železničke stanice Hrkač je aktivirao bombu sa satnim mehanizmom, stavio je u torbu od skaja i dao je Penaviću da je ovaj preda u staničnu garderobu.

Sat kasnije odjeknula je strahovita eksplozija. Srećom, mrtvih nije bilo, ali je teže i lakše povređeno 14 ljudi. Hrkač je uhapšen godinu dana kasnije, oktobra 1969. godine. Njegovo suđenje od početka su pratile brojne kontroverze. On je prvo priznao da je podmetnuo bombu, da bi kasnije povukao priznanje. Pojavila se i sumnja da je on preuzeo krivicu umesto svog starijeg brata Boža, istaknutog člana ustaške emigracije. Njih dvojica su neverovatno ličili jedan na drugog. Miljenku Hrkaču suđeno je tri puta. Svaki put je presuda bila - smrt streljanjem.

MALO je poznato je da po tada važećem zakonu on nije mogao biti osuđen na smrt jer u tom trenutku nije imao 21 godinu. Na kraju, 30. decembra 1976. pravosnažno je osuđen na smrt streljanjem, a kazna je izvršena 10. januara 1978, što je i poslednja smrtna kazna zbog političkog terorizma u SFRJ.

- Zločin u bioskopu "20. oktobar" bio je okidač za žešći obračun države sa političkom emigracijom - kaže istoričar Srđan Cvetković. - Od tog trenutka narednih godina širom sveta ubijeno je nekoliko desetina političkih emigranata. Iako su se ustaše bavile pravim terorizmom i bile mnogo aktivnije od srpske emigracije, država se vodila reciprocitetom, pa su ubijani pripadnici i jedne i druge strane. U akcijama koje je izvodila srpska emigracija nije bilo ljudskih žrtava, jer su oni podmetali bombe ispred ambasada, uglavnom u toku noći, a to je izazivalo samo manju materijalnu štetu.

PARALELNO sa izvođenjem terorističkih akcija ustaška emigracija radi i na "buđenju nacionalne hrvatske svesti". Tih godina već su se lagano nazirali obrisi Masovnog pokreta - kasnije skraćeno nazvanog Maspok. Ustaška emigracija tada je već imala dve generacije - onu iz 1945. godine i mlađu, nastalu od naslednika i potomaka. Uskoro će se pojaviti i treća - "prolećarska" , ime nastalo od "Hrvatskog proleća", odnosno Maspoka.

Istoričari navode da je prva generacija ustaške emigracije, koji su uglavnom upadali na teritoriju Jugoslavije od 1945. do 1950. godine, mahom razbijena i uglavnom pobijena vrlo brzo. Nije ih spasla ni saradnja sa Amerikancima i Englezima koji su u njima videli šansu da produže gerilski rat protiv komunista. Iz tog razloga je bilo evidentno da su zapadne sile tolerisale ustašku emigraciju, pa joj i finansijski pomagale. U takvim okolnostima tadašnja Udba se probudila pa je krenula u obračun sa državnim neprijateljem. Na njihovoj meti nisu se, međutinm, našle samo ustaše.

USTAŠKA emigracija je "Hrvatsko proleće", od 1969. do 1971. godine, dočekala sa velikim oduševljenjem. Došlo je do naglog naglog porasta broja terorističkih akcija hrvatske ekstremne emigracije - od pomenutih eksplozija u Beogradu, pa do kasnijeg ubistva ambasadora Rolovića u Švedskoj i pokušaja atentata na našeg vojnog izaslanika u Berlinu, Antona Kolendića. Ovaj poslednji, međutim, bio je mnogo više od samog diplomate. Bivši rezident NKVD u Sofiji i operativac u Turskoj, Kolendić je bio i ostao Titov veran saradnik i saborac. Posle rata bio je rezident Udbe u Gracu i vodio je ozbiljne jugoslovenske akcije i obaveštajne mreže u Austriji i Nemačkoj. Mesto u Berlinu bilo je korak napred u karijeri.

Oružani napad na Kolendića dogodio se 30. juna 1969. godine u Zapadnom Berlinu. On je bio šef vojne misije SFRJ. Pucano mu je u glavu, ali je nekim čudom ostao živ. Nemačka policija je ubrzo identifikovala počinioca. Zločin je počinio Drago Đolo, član "Hrvatskog revolucionarnog bratstva". Osuđen je na 10 godina zatvora.