Srpska duša generala Šturma

ODELjENjE za štampu bilo je smešteno u dve sobe jedne male banke. Njim je upravljao moj stari prijatelj, profesor Slobodan Jovanović, velika inteligencija i divan čovek, koji je, katkad mogao biti ljući od sirćeta i to uvek sa osmehom. Njemu je pomagao profesor Brana Petronijević, filozof i metafizičar, koji nam je često držao, francuskom vojnom atašeu pukovniku Furnijeu, ruskom vojnom atašeu pukovniku Artamanovu, i meni predavanja iz strategije, koja su nas ostavljala zbunjene i zamišljene.

Bančina sobica pozadi, pretvorena u „presbiro“ Glavnog stana, bila je poslednji valjevski salon gde se pričalo i gde su se nalazili svi oficiri koji su mogli za nekoliko trenutaka da se oslobode svoga teškog posla.

Na kraju Karađorđeve ulice bila je jedna umivena kućica. Tu je stanovao princ-regent Aleksandar koji, od početka rata, nije hteo da se odvaja od svoje vojske koja je bila inkarnacija zemlje. Strastan radiša, princ-regent je bio u stalnoj vezi sa Generalštabom vojske, čiji je bio vrhovni šef. Često smo ga videli, u pratnji samo jednog ađutanta, kako prohuji u automobilu da poseti vojnike u prvim redovima. Kad je imao slobodnog vremena, posećivao je pešice valjevske bolnice ili jednostavno, ali srdačno, primao kod kuće svoje saradnike ili prijatelje svoga naroda.

U Valjevu sam se s njim upoznao - i to poznanstvo se preobratilo u toku rata u jedno iskreno i dobro drugarstvo.

Na Krstu sam našao generala Pavla Jurišića-Šturma, komandanta treće armije. Poreklom Lužički Srbin, on je bio mlad pruski potporučnik za vreme rata 1870. Kad je planuo tursko-ruski rat, Jurišić je napustio Pruse da ponudi svoje usluge Turcima. Ali kad je stigao u Beograd, rečeno mu je: „Ne možete proći“. Mladić koji je snivao o slavi, tražio je tada da ga prime u srpsku vojsku koja se spremala da se uhvati u krvavo kolo. Njegova želja je bila uslišena i Jurišić se tako istakao da je prošao celu vojnu hijerarhiju do najviših činova.

Mladi potporučnik Šturm postao je ugledni general Jurišić, ađutant Kralja Petra, koji se mogao ponositi gromkim pobedama u balkanskim ratovima. Visok, rumen, vrlo vojničkog držanja, on još ima nešto od pruskog oficira u svojoj spoljašnjosti, ali njegova duša je postala srpska sa svim žarom. Govoreći mi o austrougarskim zverstvima i o nemačkim pokoljima u Belgiji, rekao mi je: „Ja to ne razumem. Kad bi moji stari drugovi iz 1870. znali šta rade njihovi sinovi i unuci, oni bi se prevrnuli u grobu“. On me je pozvao da prisustvujem bici koja besni - poziv koji sam primio s oduševljenjem.

Sa Bara silazimo rđavim vrlo strmim putem u Krupanj, šćućuren u tesnoj dolini. Tu je Dunavska divizija drugog poziva. Njen komandant, pukovnik Miloš Vasić, smestio se u zgradi direkcije antimonskog rudnika. Varošica Krupanj nije velika, 1.300 stanovnika, ali kao i sva druga sela i varošice u tom kraju, ona je grdno stradala za vreme privremene austrougarske okupacije.

Dok ručamo skroman ručak u mehani, mehandžika, Persida Simović, priča mi šta su radile Švabe. U njenoj kući bio se smestio jedan general sa svojim štabom. Prva stvar koju su od nje tražili, bile su bombe. „Kod vas, u Srbiji, čak i žene imaju bombe, dajte nam ih odmah“, govorili su joj oficiri. Jedan lekar tražio je od nje jaja za generala. Ona ih nije imala, ali je našla jedno u varoši i lekar joj je savetovao da ga sama preda generalu koji je govorio srpski. „To jaje mi je spaslo život“, govorila mi je ona.

Generalov ađutant bio je vrlo svirep. Svaki put kad su mu dovodili seljake iz okolnih sela, on je naređivao: „Na orah!“. Tako je Persida videla kad su prvi put obesili pet seljaka, zatim u dva maha sedam i jednom jednoga. Svi ti jadni ljudi bili su povešani o drveće ispred njene kuće. Kad je pitala vojnike dželate zašto to čine, oni su joj odgovorili: „Naređeno nam je da tako radimo“.

Kod nje su takođe stanovala četiri oficira koji su joj zapovedili da im sašije vrećice da u njih metnu novac nađen u džepovima obešenih i opljačkan po kućama. Persida se usudila da ih zapita kako oni, kao oficiri, mogu da čine takvu stvar. Oni su joj odgovorili da, pošto je rat vrlo skup, taj novac treba da pomogne njihovoj državi da podnese troškove.

Čim sam se iskrcao iz voza na kragujevačkoj stanici sa njenim jedinim acetilenskim reflektorom koji je, kad padne noć, imao dužnost da osvetljva celu stanicu, imao sam utisak da ima neke promene, a da nisam mogao znati u čemu se sastoji. Video sam zatim da to dolazi od toga što je vojno i građansko osoblje u Glavnom stanu znatno brojnije nego u Valjevu i da nismo više sami. Saveznici su uputili mnogobrojne misije. Sada kad su Srbi izdržali sami veliki neprijateljski udarac, saveznici su počeli da se njima bave. U Valjevu smo bili kao u porodici; u Kragujevcu je trebalo paziti na protokol.

Tifus je još bio u punom jeku, istina, u opadanju. Više se nisu viđala kola jedna za drugima, natovarena grubo slupanim sanducima pomoću nekoliko dasaka, koji su imali umesto dna, da bi se uštedelo drvo, nekoliko letava između kojih su se pomaljale noge mrtvaca. U groblju, proširenom preko mere, grobari su kopali rake od zore do mraka. Bile su tri vrste tifusa koji je besneo među vojnicima i građanima: pegavi tifus, trbušni tifus i povratni tifus.

Najviše života pokosio je pegavi tifus koji su doneli Austro-Mađari prilikom svoje ofanzive od novembra i decembra, ofanzive koja se preobrazila u bekstvo bez obzira, u „dobro izvršeno stragegijsko povlačenje“, kako su leporečivo govorila zvanična saopštenja Beča i Pešte.

Uostalom, Austro-Mađari su isto tako obdarili ovom strašnom bolešću svoje bugarske prijatelje koji još nisu bili u objavljenom ratu, ali koji su već bili saučesnici. U političkom cilju koji je lako pogoditi, vlada Franca Josifa uputila je u Bugarsku srpske zarobljenike, rodom iz Južne Srbije i oni su, pošto su se dugo vukli po zaraženoj zemlji, doneli klicu bolesti u zemlju Ferdinanda Verolomnog.

Pegavi tifus predstavljao je još jednu opasnost: kod ranije ranjenih vojnika, stare rane počele su da trule i jadnici koji su se oteli od tifusa - umirali su od gangrene. Vaši, ova ratna rana, bile su prenosioci klice ove bolesti. Stoga je ova odvratna životinja bila neumoljivo gonjena. Bilo je zabranjeno rukovanje. Sudovi puni rastvora sublimata bili su namešteni u svakom lokalu gde su se ljudi sastajali. Kafane i restorani bili su otvoreni samo od 7 do 9 sati ujutro, od 11 do 14 i od 18 do 22 sata. Patosi su ribani smesom od zejtina i petroleja, a kafanske sale bile su okrečene.