Poklon Moskvi sa Balkana

PLAN rata protiv SSSR, koji je dobio šifrovani naziv „Barbarosa“ (u čast Fridriha Barbarose, nemačkog kralja i rimskog imperatora), Hitler je potvrdio 18. decembra 1940. godine, predviđajući kao datum invazije 15. maj 1941. To je bio plan „blickriga“. Glavni okršaji, u kojima je Crvena armija trebalo da bude razbijena, trebalo je da traju najviše mesec-dva. Kako su pretpostavljali autori plana, ruski vojnik će se braniti do poslednjeg tamo gde je postavljen. Ali posle prvog meseca rata nemačka armija može da računa samo na slab otpor.

Osnovne delove tog plana Staljin je znao već u januaru 1941. godine iz dosta tačnih izveštaja sovjetske obaveštajne službe. U Generalštabu Crvene armije je na bazi obaveštajnih podataka sastavljena približna karta mogućih dejstava nemačke armije prilikom napada na SSSR. Generalni pravac udara tačno je prognoziran - Lenjingrad - Moskva - Kijev. Kao glavni pravac na toj karti naveden je Kijev, dok je na karti nemačkog generalštaba za glavni udar jasno označena Moskva.

U prvim mesecima 1941. godine Hitler je počeo da koncentriše trupe duž granice SSSR, objašnjavajući da su tu van dometa engleske avijacije i da se spremaju za invaziju na Britanska ostrva.

I dalje su pristizale veoma zabrinjavajuće vesti od obaveštajne službe. Jedan od najvažnijih i najpouzdanijih sovjetskih agenata u Nemačkoj Arvid Harnak, referent rajhministarstva privrede Nemačke, koji se potpisivao šifrovanim kodnim imenom „Korzikanac“, izveštavao je u telegramu od 24. marta 1941. godine da je sredina maja izabrana zbog „namere Nemaca da sačuvaju žetvu za sebe, računajući da sovjetske jedinice prilikom povlačenja neće moći da zapale još zeleno žito“.

Nema razloga za mišljenje da je sovjetsko rukovodstvo s nepoverenjem primilo to objašnjenje o rokovima početka rata, tim pre što je iz Tokija, prema informacijama još jednog pouzdanog sovjetskog agenta, Riharda Zorgea, datum napada na SSSR koji je dobio od nemačkog ambasadora u Japanu J. Ota i vojnopomorskog atašea, određen okončanjem setve u SSSR. „Posle okončanja setve rat protiv SSSR može da počne u svakom trenutku i Nemačkoj će ostati zadatak da požanje plodove“.

Izveštaj od Zorgea stigao je u Moskvu početkom maja, kada je datum početka rata protiv SSSR već pomeren za jun zbog neočekivanog razvoja događaja na Balkanu. Nemački ambasador u Tokiju dobio je tajnu diplomatsku depešu iz Berlina s velikim zakašnjenjem, jer je od aprila 1941. godine sva diplomatska pošta, koja je ranije išla za Japan preko SSSR Transibirskom magistralom, sada dostavljana dužim putem.

Staljin i vojno rukovodstvo SSSR znali su takođe da je u toku koncentrisanje glavnih udarnih snaga nemačke armije sve do zapadne granice SSSR. Krajem marta 1941. godine Nemačka je koncentrisala na granicama sa SSSR u bivšoj Poljskoj, Rumuniji i Finskoj više od sto divizija Vermahta. Oružane snage Rumunije, Mađarske, Finske, pa čak i Slovačke dovedene su u borbenu gotovost. Sovjetski Savez je takođe jačao svoje vojne snage u pograničnim zapadnim okruzima, ali se još nije osećala bilo kakva zabrinutost u političkom i vojnom vrhu SSSR.

Za uspeh operacije protiv SSSR Hitler je morao da obezbedi pre svega južno krilo. Grčka je bila saveznica Velike Britanije i njeni aerodromi su mogli da se koriste za bombardovanje naftnih postrojenja u Ploeštiju u Rumuniji, koja su u to vreme za Nemačku bila glavni izvor nafte. Nemačka nije imala granicu s Grčkom, pa je zato prvi pokušaj okupacije Grčke preduzela Italija, koja je već zauzela Albaniju. Ali italijanske trupe, koje su upale u Grčku oktobra 1940. godine, razbijene su. Grčka vojska je proterala Musolinijevu armiju ne samo iz svoje zemlje, nego je zauzela pozicije na teritoriji Albanije. To je bio prvi ozbiljni poraz tzv. Trojnog pakta.

Invazija nemačke armije na Grčku zahtevala je da se koriste teritorije i putevi Rumunije, Mađarske, Jugoslavije i Bugarske. Osiguranje vojnog saveza s tim zemljama iziskivalo je vremena. Rumunija i Mađarska su brzo pristale da pristupe Trojnom paktu već krajem 1940. godine, ali Bugarska i Jugoslavija posle poraza Italije proglasile su neutralnost. Hitler je zato morao da planira moguću okupaciju čitavog Balkanskog poluostrva i to je moralo da utiče na rok za „Istočnu kampanju“.

Pod snažnim pritiskom Nemačke Bugarska je pristala da pristupi Trojnom paktu 1. marta 1941. godine. Jugoslavija se suprotstavljala Hitlerovim pretnjama još tri nedelje i tek 18. marta Hitler je obavešten o spremnosti Jugoslavije da uđe u „savez“. Ceremonija je održana 25. marta u Beču. Napad nemačke armije na Grčku bio je planiran za 1. april i za pripremu operacije ostajala je samo nedelja dana. Hitleru se silno žurilo. Ali ovoga puta plan je morao da odloži pošto je u zoru 27. marta u Beogradu izvršen državni prevrat.

Nemačka ambasada u Beogradu nije sumnjala da su prevrat u Srbiji pripremile ruske i britanske specijalne službe. Pošto je dobio telegram iz Beograda, Hitler se razbesneo i naredio da se hitno pripremi operacija protiv Jugoslavije, objedinivši je s već postojećim planovima osvajanja Grčke. „Najvažnija je brzina... Slomiti Jugoslaviju s bespoštednom odlučnošću“. Hitler je takođe saopštio da se početak sprovođenja plana „Barbarosa“ odlaže za četiri nedelje.

Specijalne operacije sovjetske obaveštajne službe obično je planirao Staljin lično ili su zahtevale njegovo odobrenje. Ambasador Jugoslavije u Moskvi Milan Gavrilović vodio je u martu 1941. godine tajne razgovore o mogućem zaključenju sporazuma o prijateljstvu i međusobnoj pomoći između Jugoslavije i SSSR. Gavrilović je takođe obavestio sovjetsko rukovodstvo o svim potezima svoje vlade.

Prema svedočenju generala Pavla Sudoplatova, u to vreme zamenika načelnika obaveštajne uprave NKVD odgovornog za „specijalne operacije“, Gavrilovića je formalno zavrbovala sovjetska obaveštajna služba, a bio je pod kontrolom načelnika kontraobaveštajne službe generala Pavla Fedotova i samog Sudoplatova. Pravo u Beograd poslata je operativna grupa na čelu sa general-majorom Solomonom Miljštejnom, koju su činili iskusni agenti „ilegalci“ Vasilij Zarubin i A. M. Alahverdov.

Da bi se sačuvala tajnost misije Miljštejna u Beogradu njegovo odsustvo iz NKGB zamaskirano je njegovim fiktivnim premeštajem na položaj zamenika narodnog komesara šumske industrije. Datum premeštaja - 11. mart 1941. godine bio je očigledno i datum kada je došao u Beograd. Staljin je takođe potpuno verovao Miljštejnu i tokom rata poverio mu je rukovodstvo čitavom kontraobaveštajnom službom Crvene armije, kao i kontrolu nad političkim stanjem vojske.

SVI PRAVE PLANOVE

PREMDA je Staljin u globalu znao plan nemačkog Generalštaba, on nije pridao veći značaj dobijenim informacijama, smatrajući da svaki generalštab pravi mnoštvo planova, ali plan još ne znači političku odluku.