Tadijin rat s “fokerima“

VELIKI rat je i na srpskoj strani iznedrio niz velikih pilota o čijim ratnim uspesima su ispredane legende. Ipak, ime i delo pilota Tadije Sondermajera ušli su u istoriju kao jednog od najzaslužnijih što je avijacija u Srbiji krenula napred punim plućima i posle rata.

Bio je heroj i na Solunskom i na Zapadnom frontu. Na francusko ratište je dospeo kada je u ovu zemlju prebačen na lečenje od malarije, a borio se uz bok legendarnom francuskom asu Reneu Fonku protiv eskadrile „fokera“ Manfreda fon Rihthofena, zvanog Crveni Baron, i beležio velike pobede.

Posle rata postao je prvi školovani srpski avio-inženjer, jedan od osnivača prvog aero-kluba SHS, a juna 1927. formirao je prvu srpsku civilnu avio-kompaniju „Aero-put“ da bi „Srbima približio letenje“. Mesec dana ranije, tačno 2. maja, izveo je zajedno sa Leonidom Bajdakom veliki interkontinentalni let Pariz-Beograd-Bombaj, u dužini od 14.800 kilometara. Ovo interkontinentalno putovanje dogodilo se mesec dana pre nego što je Lindberg preleteo Atlantik. Na aerodoromu na Bežaniji, Sondermajera i Bajdaka je dočekalo oko 50.000 Beograđana koji su tek tada poverovali da su putovanja aeroplanom bezbedna.

Tadija Sondermajer je bio jedan od trojice sinova Romana Sondermajera, poljskog hirurga koji je u Srbiju došao maja 1889, kao vojni lekar. U balkanskim ratovima služio je kao konjički oficir da bi se u Prvom svetskom ratu našao u sastavu Četvrtog konjičkog puka potpukovnika Petra Živkovića. Kada je 2. decembra (po starom) ili 15. (po novom kalendaru) 1914. Beograd oslobođen posle dvanaest dana okupacije, mladi Sondermajer je bio na čelu jedne konjičke patrole koja je prva ušla u grad i obezbeđivala kralja Petra, dok se molio na liturgiji u tek oslobođenom gradu.

Major Dokić, komandir prethodnice i poručnici Sondermajer, Svetislav Hođera, Miodrag Paunović i potporučnik Dušan Stepanović tukli su Austrougare u odstupanju iz Beograda čuvajući starog kralja.

Sondermajer je tu zaradio prvu Srebrnu medalju za hrabrost, a kasnije su na njegove grudi prikačena i mnoga druga odličja. Brata Mihajla Tadija je izgubio u prvoj velikoj bici na Ceru. Mihajlo je stradao kao najmlađi srpski dobrovoljac, šesnaestogodišnjak. Kuršum ga je pogodio u đačku knjižicu. Drugi brat je, takođe, bio konjički oficir da bi potom postao vazduhoplovac u ratu.

Tadija je naučio da leti u proleće 1916. u Sedesu kraj Soluna i do juna 1917. bio pilot izviđač. Pošto se razboleo od malarije, kako je zapisao Šime Oštrić u knjizi „Srpska avijatika 1912-1918“, upućen je u Francusku na lečenje. Ali on nije hteo da „dangubi“ i iz bolnice se prijavio za školu avio-akrobacija u Pou. Potom je briljirao u školi gađanja u Kazou, što ga je preporučilo da 1. marta 1918. bude primljen u najelitniju eskadrilu francuske avijacije „Roda“, među 60 najboljih francuskih pilota-lovaca.

Šime Oštrić, vazduhoplovni publicist, ovako je opisao Tadijinu borbu od 21. maja 1918:

„Leteći na visini od 1.000 metara Tadija je zašao preko linije fronta... U daljini se ukazao dvokrilac, pa se Sondermajer upućuje prema njemu dolazeći iz pravca nemačkih linija. Zavarani tom činjenicom Nemci se ne osvrću previše na usamljenog lovca...

Nemci naleću pravo na cevi Sondermajera koji ih odavno i izdaleka uzima na nišan i precizno otvara vatru iz blizine. Pošto se sa nemačkim avionima mimoišao za dlaku, Tadija pravi manevar ‘reversman’ da bi ponovo ugledao svog protivnika. Nemački dvosed tada počinje da pada...“

Kako je zabeležila prof. Radmila Tonković u knjizi o Tadiji Sondermajeru, ovaj as je sve vreme boravka u Francuskoj vodio i svoj dnevnik u kojem je zapisivao značajne trenutke. Profesorka Tonković izdvaja detalj iz dnevnika kada ga primaju u najelitniju francusku eskadrilu u ogromnom šatoru na polju kod Verdena. Francuski oficir je tada rekao:

- Gospodine poručniče, želim da vam iskažem, u ime mojih potčinjenih drugova, svu sreću, svu čast da sam primio u svoj krug prvog srpskog oficira na svom frontu.

Potom se Fonk obratio francuskim pilotima:

- Gospodo, pozivam vas da pozdravite uniformu one slavne vojske o kojoj smo dosad samo slušali i kojoj smo se tako divili!

- Šest ruku tada polete kao jedna - opisao je Tadija ovaj trenutak.

Eskadrila „Rode“ u kojoj je leteo Tadija Sondermajer od marta 1918. ratovala je protiv čuvenih nemačkih „fokera“ koje je vodio legendarni nemački as Manfred fon Rithofen, zvani Crveni Baron.

Kako je zabeležio Sondermajer, od 1. marta do 21. maja 1918, pošto su Nemci uspeli da probiju front i da potisnu Četvrtu britansku armiju, šest nedelja leteli su pet puta dnevno, a 14 dana uzastopno. Bitke su bile žestoke, a čak sedam puta su posedali nove aerodorome. Tadijina eskadrila je oborila 265 Nemaca, a dve pobede su upisane Sondermajeru, dok mu nekoliko pobeda nije verifikovano, jer su avioni padali s druge strane fronta.