Miloš i bolest pobedio

PRAVI hod po mukama počeo je za Miloša Milutinovića. S aktivnim procesom na plućima služi vojsku u Banjaluci, a istovremeno igra fudbal za reprezentaciju Jugoslavije, koja se priprema za odlazak na Svetsko prvenstvo 1958. u Švedskoj. U jesen 1957. igra s „čalmom“ oko glave, zbog povrede, protiv Rumunije u Beogradu.

Radio-prenos te utakmice slušali su „negde na putu“ Tito i general Žeželj. General se pohvalio Titu da je oba gola postigao njegov gardist Milutinović, koji je od tenkiste postao gardist, a Tito je, po docnijem Žeželjevom svedočenju, rekao da „tog ranjenog gardistu“ nagradi sa tri nedelje odsustva i to - na Brionima. Miloš je rekao generalu da bi „više voleo“ da ode na Kosmaj sa tadašnjom verenicom i budućom suprugom Gordanom.

Prve dane odsustva Miloš je proveo u ondašnjem „Terazije baru“ (današnjem „Mekdonaldsu“), gde ga je zatekla vojna policija i poslala na dosluženje vojnog roka u Kragujevac. Miloš štrajkuje glađu, uzalud, ostao je u Kragujevcu do kraja „dosluženja“. Na uobičajenom fluorografisanju pluća potvrđuje se nalaz onog vojnog lekara iz Banjaluke. Miloš je upućen u bolnicu, ali tog proleća 1958. u Beograd stiže reprezentacija Engleske.

- U vojnoj bolnici u Ulici Rifata Burdževića primaju me kao hitan slučaj i konstatuju da sam pozitivan. Ipak, u bolnicu dolaze ljudi iz FSJ i u kabinetu načelnika grudnog odeljenja traže da prihvatim nove, dodatne preglede. Rekli su mi da su „pobrkali epruvete“ i da mogu da igram protiv Engleske.

Nije osećao bolest, ni protiv Engleske (5:0), ni na Svetskom prvenstvu, ni na Karaburmi, docnije. Seća se poslednje utakmice za OFK Beograd:

- Imao sam loptu u nogama, krenuo prema protivničkom golu, a onda sam izgubio svest. Pomislio sam da je to kraj.

Na nagovor supruge Gordane, otišao je u Gradsku bolnicu, kod čuvenog profesora dr Milića Grujića i saznao strašnu istinu. „Najmanje dve-tri godine ne misli na fudbal“, rekao mu je dr Grujić. „Ja sam planinar, družićemo se, biće nam lepo“.

I tada je došla pomoć odakle se najmanje nadao. U proleće 1959. u Beču se igralo finale Kupa šampiona u fudbalu. Ronald Endler, predsednik Bajerna iz Minhena, zainteresovao se kod Vase Stojkovića, uglednog novinara i publiciste, za sudbinu Miloša Milutinovića. Stojković je Endleru rekao istinu: Miloš je teško bolestan, leči se. Endler je preko Stojkovića pozvao Milutinovića u Minhen, „kao gosta“, a potom je i lično napisao pismo Milutinoviću. I još jednom ga pozvao. Na železničkoj stanici u Minhenu Gordana i Miloš Milutinović dočekani su s cvećem.

Ronald Endler se obratio FSJ tražeći da Milošu Milutinoviću odobre da dve godine igra u inostranstvu. Ali, iz Beograda odgovora nema. Miloš je 28. oktobra 1959, o trošku predsednika Bajerna, Endlera, operisan u Cirihu, a na katolički Uskrs 1960. odigrao je prvu utakmicu za Bajern na turniru u Minhenu. Imao je tada 27 godina. Igrao je pod kontrolom lekara, a onda je iz FSJ, najzad, došlo pismo u kojem naša fudbalska organizacija zahteva da se Milutinoviću zabrani igranje za Bajern. Po tadašnjim propisima, posle godinu dana pauze, mogao je da igra za novi klub, a do isteka roka ostalo je malo vremena.

Narednu sezonu Miloš je odigrao „punopravno“ za novi klub, ali bez i jedne jedine marke za potpis ugovora. Na taj način hteo je da stavi do znanja predsedniku Endleru da na njegov duboko ljudski gest isto tako ljudski odgovara. Posle Minhena Milutinović se preselio u Pariz, igrao za Rasing i Stad Franse, a onda se vratio u Beograd, na Karaburmu.

Treba li podsećati na to da je Miloševu karijeru u Nemačkoj i Francuskoj u njegovoj otadžbini pratila prava „zavera ćutanja“? Kao i u vreme lutanja po svetu Ace Aranđelovića.

- Odlučio sam da se vratim i počnem trenerski posao u OFK Beogradu. Te 1966. osvojili smo Kup. Igrači traže, mole, preklinju da ih pustimo u inostranstvo, ljudi iz uprave mi kažu da sam odlučim, ali pod uslovom da ne ispadnemo iz lige. Ja pustim Skoblara, dođe Banović. I Banović isto... Pa, to su jedinstvene prilike u životu, kako da ih ne pustim, upamtio sam kako je meni bilo. I pustim pola tima. Šta mi je ostalo nego ponovo da počnem da igram? I Šeki se odnekud vratio. „Je l’ ti treba igrač“, pita me Šeki. Naravno, i zajedno zaigramo „pod starost“, Šeki i ja. Imali smo dobre klince: Santrača i Turudiju. I napravili smo odlične rezultate. Postali smo „romantičari“. Punio se stadion na Karaburmi kao nikad pre. I tako je to trajalo godinu dana. I tako sam, definitivno, završio igrački deo svoje fudbalske karijere. I započeo trenersku...

Posle je živeo povučeno, u Beogradu, između svog stana u Knez Mihailovoj ulici i Grocke, gde je imao vikendicu. Ispunio je, pričao je, sve želje osim jedne - da zaigra u Crvenoj zvezdi, klubu za koji je od detinjstva navijao i čiji je član bio samo kratko vreme, ali samo po pristupnici koja je kasnije poništena.

Preminuo je početkom 2003. godine.

(Nastaviće se)