Krmčija Svetog Save

U izdanju Krmčije objavljenom 1305. list sa molitvom je izostavljen!? Katolički teolozi pišu da je to učinjeno po nagovoru iz Moskve, „trećeg Rima“.

Svetog Savu, inače, cene i poštuju u Katoličkoj crkvi, pa i onim u balkanskim zemljama.

I pored brojnih iskušenja, velikih grehova (vođenje krstaških ratova, inkvizicije, lova na veštice...) papinstvo je preživelo, udarilo temelje zapadnoj civilizaciji.

Posle burnih promena u katoličkim zemljama i napoleonskog razdoblja, papinstvo se slavilo kao „jedino utočište reda i morala“. Samo kler vođen nepogrešivim papom, ima snagu da spasi duhovnu slobodu pred „tiranijom“ političke vlasti. Crkva mora, pisalo se i klicalo, biti monarhija. Što je suverenitet za svetovne vladare, to je nepogrešivost za pape.

Ideja o nepogrešivosti papa imala je vatrene pristalice, ali i žestoke protivnike, naročito od liberala i protestanata. U tako naelektrisanoj atmosferi sazvan je i Vatikanski sabor (1869). Da ne bi potpaljivao vatre, papa Pije IH je skinuo sa dnevnog reda sabora temu nepogrešivosti, ali se pitanje nije moglo zaobići. Većina prisutnih biskupa je glasala za naknadno uvršćenje te teme u dnevni red.

Pre konačnog glasanja o definiciji nepogrešivosti papa bilo je jasno da će ona biti usvojena. U takvom odnosu snaga, najžešći protivnici nepogrešivosti izbegli su glasanje - uz blagoslov pape ranije su otišli kući. A ishod glasanja je bio: 533 za i dva protiv.

Usvojena konstitucija (1870) sadržavala je:

Papa vrši kao naslednik Petrov, namesnik Hristov i vrhovna glava Crkve, potpunu redovnu i neposrednu biskupsku vlast nad svom Crkvom i pojedinim biskupima. Ta vlast se odnosi jednako na stvari vere i morala kao i na disciplinu i crkveno vodstvo... Svaki pojedini biskup je dužan papi „istinsku poslušnost ne samo u stvarima vere i morala, već i u načinu života i upravljanja Crkvom“.

Baš kada se završilo glasanje bilo je javljeno: izbio nemačko-francuski rat.

Po statistici čistunaca vere, pravoslavne i katolike razdvajaju 42 „zablude!“

Suštinski, kad se govori o mogućnosti pomirenja dve Crkve, sporno je samo pet dogmatskih razlika. Tu je primat i nepogrešivost papska i najspornija. Pitanje koje se ne može prevazići?

Teološki znalci, nezavisni, ponudili su svoj predlog na kome bi se Isusovi izaslanici na zemlji mogli naći:

Hrišćanski svet ne može prihvatiti papu kao nepogrešivog učitelja vere i morala. Mogao bi ga prihvatiti kao prvog episkopa među episkopima sveta i oni da ga među sobom biraju.

Biblija je najviše štampana i prodavana knjiga u svetu. Krst, kao simbol hrišćanstva, je bio još tiražniji, izrada ovog simbola prerasla je u industriju koju još nije pogodila kriza. Dugo su majstori i radnje u Palestini i Siriji bili vodeći, zahvaljujući najezdi hodočasnika iz Evrope.

A drveni krst, na kome je Isus Hristos bio razapet, dostigao je moć koja je iz osnove promenila svet. Preko ovog znaka prepoznaje se hrišćanstvo, filozofija koja opstaje dva milenijuma.

(Nastaviće se)