Odziv kao u svatove!

Srpski narod je sa oduševljenjem izvršio naredbu o mobilizaciji, polet i rodoljublje ogledalo se na sve strane. Celi svet je bio zadivljen manifestacijama omladine koja je stizala na zborišta. Kraljev Ukaz o mobilizaciji i narodno oduševljenje ubrzo je odobrila i Narodna skupština.

Zadivljeni raspoloženjem naroda za rat, strani dopisnici izveštavali su svet o jedinstvu i rešenosti Srbije da konačno raščisti sa turskim viševekovnim ropstvom. Jedan od njih ovako je pisao u svojim novinama: „Radnici-pečalbari, koji su nedeljama živeli samo od hleba i luka, nisu čekali isplatu, već su odmah pošli na zborište...“ Drugi strani dopisnik javlja: „Videći ovaj duboki patriotizam i svetu vatru koja je buknula u svačijoj duši, ja sam postao svestan neminovnosti pobede balkanskih saveznika“.

Ranije pomenut Sotir Aranđelović u „Uspomenama“ podvlači: „Sva su tri poziva mobilisana, te nastaje radost i pozdravljanje, da se ni zamisliti ne može da će sve ovo u rat, gde se životi gube, već kao da se ide u svatove. Sve je klicalo: u rat, u rat...“

Naoružanje srpske vojske bilo je prilično slabo i zastarelo. Operativna vojska naoružana je brzometnom puškom, dok je treći poziv imao staru jednometnu pušku „berdanku“. Svi pukovi prvog i drugog poziva imali su po četiri mitraljeza i ukupno 544 topa. Vojnici su uglavnom imali oskudnu ratnu opremu, s malo šatora i ćebadi, a komora je imala pretežno volovsku vuču što je usporavalo nastupanje divizija na bojištu. Starešinski kadar je školovan na Nižoj i Višoj vojnoj akademiji i na dvogodišnjim generalštabnim pripremama.

Jedan broj viših oficira usavršavao se u akademijama Rusije, Nemačke i Francuske. Obveznici svih poziva, đaci i studenti, imali su redovne godišnje vežbe u rukovanju naoružanjem. Pred sam rat pripreme su intenzivirane a većina penzionisanih oficira, ranije nepoželjnih, bila je reaktivirana. Iznenada i prevremeno penzionisani pukovnik Živojin Mišić postavljen je za pomoćnika načelnika Generalštaba generala Radomira Putnika.

U knjizi „Sa gvozdenim Drugim pešadijskim pukom knjaza Mihaila u 1912.“ pukovnik Jovan Naumović ovako je video mobilizaciju: „Na licima vidiš razdraganost, iz očiju čitaš ponos... ljudi sa Zaplanja, iz Jablanice, sa vrhova Kopaonika... ostaviše sve: ralo, kola, ovce, goveda, voćnjake, kukuruze, šarenicu i uprtaču na leđima, nekoliko groševa i komad hleba, zbogom, pa hajd u komandu...“

Komandant Drugog topličkog puka potpukovnik Vladimir Ristić pozdravljajući redom bataljone, grmi: „Junaci! Njegovo veličanstvo kralj, naš Vrhovni komandant, izvoleo je narediti mobilizaciju celokupne vojske. Radujem se što mi je sudbina dodelila da, ako Bog hoće, povedem vas u sveti boj! Vas Topličane - dične potomke Jug Bogdana; vas Kuršumličane - Strahinjića Bana; vas sa gornje Toplice - Toplice Milana; vas Kosaničane - Kosančić Ivana!...“

„U opštoj žurbi i metežu da se što pre stigne na odredište, stasiti momak Milun Savić stigao je na kapiju jednog od mobilizacijskih zborišta, mesta za prikupljanje dobrovoljaca za rat.

- Pomoz Bog, ljudi!

- Bog ti pomogao, sine!

- Dođoh, da me upišete u četnike.

- Veliš, da te upišemo - ponovi vojvoda Živko Gvozdić.

- Jest, vojvodo, da me upišete. Hoću s vama da se borim.

Posle neophodne provere Milun Savić od oca Radenka i majke Danice upisan je u registar ratnika spremnih da krenu na bojište.

Izvori koji su nam dostupni tvrde da je ratujući u Prvom balkanskom ratu Milun Savić stigao čak do Skadra boreći se protiv turske vojske.

Ovaj podatak navodi nas na zaključak da je odred u čijem sastavu se borila Milunka (Milun) Savić bila u sastavu Treće srpske armije pod komandom generala Božidara Terzića, koja je imala ratni zadatak oslobođenja Kosova i Metohije.

Moravska divizija drugog poziva pod komandom pukovnika Milana Nedića otpočela je nastupanje 22. oktobra rano ujutru obuhvatom sa istoka s ciljem da što pre zauzme dominantne tačke pravcem Šator-Krš-Rimanište i time olakša Šumadijskoj diviziji prvog poziva nastupanje kroz Tenešdolski tesnac i Drinskoj diviziji drugog poziva izbijanje na greben Prugovac. Ovaj manevar pomogao bi i napadu s fronta baterijama Šumadijskog artiljerijskog puka iz pravca Rimaništa i pokreta pravcem selo Duz-Radoševci. Ovakvim rasporedom i uz frontalni napad Trećeg puka turske snage donose odluku da napuste položaje na levoj obali Sićevačke reke.

Oko 10 časova Moravska divizija drugog poziva raspoređena je na desnoj obali Sićevačke reke, na liniji Roga-But-Keš u očekivanju napada. Napadi su započeli oko podneva manevrom Drugog topličkog puka i za samo sat vremena celi turski položaj na frontu Moravske divizije drugog poziva bio je stavljen pod jaku vatru s fronta i desnog krila.

Povlačenje turskih i šiptarskih snaga sa ovih najvažnijih položaja Prištine uslovilo je povlačenje i jedinica koje su se suprotstavljale Trećem puku pre nego što je ovaj i krenuo u napad. Pod zaštitom vatre jedne baterije iz kasarne u gradu, u povlačenje ka Prištini, krenulo je i tursko desno krilo. Rasulo se nastavilo i kod drugih turskih snaga koje su užurbano odstupale ka Lipljanu i prištinskoj železničkoj stanici.

Oko 16 časova povukli su se i poslednji turski delovi koji su branili prilaze Prištini, pa je Drugi bataljon Drugog topličkog puka ušao u Prištinu a potom su ušli i ostali delovi divizije. Tako je 22. oktobra 1912. godine Treća armija oslobodila Prištinu bez većih napora, jer je turski otpor u pojasu odbrane lako savladan a njihove jedinice su se povukle ka Uroševcu.

(Nastaviće se)