Besmrtni Rade Tomov

KO je bio Rade Tomov Petrović - ili u monaštvu i po vladarskoj i vladičanskoj tituli nazvan Petar Drugi Petrović Njegoš?

Kako je, bez mnogo škole i formalnog obrazovanja, mogao sa samo dvadeset godina napisati pesme „Crnogorac svemogućem Bogu“ i „Crnogorac zarobljen od vile“?

Gde je izvorište tolike genijalnosti?

Koliku li je volju imao kada je tako rano došao do intelektualne i duhovne zrelosti?

Jedini odgovor na sva ova pitanja, bio je i ostao da je Rade Tomov, vladika i gospodar Crne Gore i jedan od najvećih i najdubljih umova srpske istorije, književnosti i filozofije, bio genije, prirodno rođeni talenat, od Boga nadaren čovek, s velikom sposobnošću učenja i zaključivanja i da je kao takav, bio i ostao jedna od naših najvećih tajni, koja može, ali ne mora da znači da će ikada biti do kraja rasvetljena i protumačena.

Njegoš je život posmatrao otvorenim očima, brzo učeći i temeljno se razvijajući. Život mu nije dozvoljavao da se sporo i temeljno razvija, da mu znanje odstoji, da ima prazan i neispunjen dan.

Kao da je znao, intuitivno osećao, da će kratko živeti, pa je žurio da dovrši misiju od Boga darovanu, da stvori crnogorsku državu, kao deo slobodne, kulturne i prosvećene Evrope, gde će knjiga postepeno zameniti preko neophodan mač, koja će biti ponos i dika srpskom rodu i slovenskom plemenu.

Ličnost vladara i ličnost pesnika rođene su uporedo jedna s drugom, one su srasle u jednu jedinstvenu i neraskidivu celinu, čvrsto povezanu s vremenom i prostorom. Povezanu s Lovćenom, odakle se vidi kao na dlanu čitava Crna Gora i Boka Kotorska, s Cetinjskom pustinjom, gde ničeg nije bilo značajnijeg osim mesta gde stoluju crnogorske vladike, s 19. vekom, dobom promena, oslobođenja, revolucija, sa srpskim narodom i njegovom kosovskom sudbinom, s narodnom pesmom i narodnom mudrošću.

Nikada nijedan srpski vladar, pored svih svojih obaveza i preokupacija, nije uspeo da svojim literarnim delom uzdigne do te mere svoju vladavinu kao što je učinio Njegoš.

Njegova poetika u isti mah bila je deo njegove najviše politike, kojom je stekao besmrtni glas ne samo u svom rodu nego i u istoriji svetske književne i kulturne baštine.

Vladara najmanje evropske države, još međunarodno-pravno nepriznate, rado su primali na stranim dvorovima, salonima, razgovarali su s njim ceneći njegovu erudiciju, potpuno neverovatnu za njegove godine.

Sam po sebi, on je izgledao kao nekakvo svetsko čudo. Gorostasnog stasa, neobične muške lepote, bio je idealan predstavnik svoga roda i svoje rase, koja se u to vreme sopstvenim snagama oslobađala od osmanske vlasti.

Najviše ga je impresionirao ruski car, Nikolaj Prvi, u kome je video istinskog prijatelja i zaštitnika Srba i svih Slovena na Balkanu.

Njegoš je bio interesantan i za vreme svoga života, o čemu svedoče brojni stranci koji su, naročito posle 1837. godine, masovno posećivali Crnu Goru i bili njegovi gosti. Većina njih bili su agenti i špijuni stranih zemalja i vlada kojima su slali poverljive izveštaje, ali su istovremeno mnogi od njih objavljivali i putopise o Crnoj Gori i njenom vladaru koji su štampani tokom 19. veka.

U tim putopisnim beleškama, dat je dosta povoljan sud o Njegošu i njegovoj težnji da od Crne Gore stvori modernu evropsku državu. Stranci su bili iznenađeni i fascinirani crnogorskim vladarem, najpre njegovim izgledom, zatim manirima, ponašanjem i nadasve širokim obrazovanjem i kulturom. Ruski inženjer, Jegor Petrovič Kovaljevski, koji je 1838. godine boravio na Cetinju, tvrdio je da je crnogorski vladika jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena. Njegoš, tada 24-godišnji mladić, tečno je govorio francuski i ruski, italijanski i pomalo nemački.

Kultura i obrazovanje nije bila samo njegova duhovna hrana i proizvod dokolice, nego i važno diplomatsko i političko oružje. On je Evropejcima, svojim delom dokazao da narod u Crnoj Gori nije puko, varvarsko, poluazijatsko pleme, kako su obično mislili, nego predstavnik stare, evropske duhovne tradicije i rase, koji traži svoju državu i svoju slobodu.

S njim, školovanje i obrazovanje u Crnoj Gori postaje deo nacionalnog zadatka svake crnogorske porodice, koja svoj ugled i svoju snagu više neće meriti puškama i posečenim turskim glavama, nego većim brojem školovanih i pametnih ljudi u bratstvu i plemenu. Ta politika naročito je postala vidna u doba njegovih naslednika, Danila i Nikole, da bi se zadržala sve do 20. veka i postala jedna od najpozitivnijih crnogorskih osobina.

Njegoš je dobro poznavao Crnu Goru i Crnogorce, znao je da svaki nagli pokret može dovesti do neželjene reakcije i krvoprolića. Iako u nekoliko navrata nije uspeo da spreči pobune protiv sebe i sopstvene vlasti, znao je na vešt i krajnje surov način da ih lokalizuje.

Dobio je pustu, besudnu zemlju, gde se ginulo i ubijalo, a ostavio je državu, malu, slabu, u povoju, ali ipak državu. Do 1837. godine on je monah, vladika, koji vlada više autoritetom nego silom, a od 1837. najveće krize njegovog života i njegove vlasti, koju je uspešno prebrodio, on postaje gospodar, punopravni svetovni vladar. Tada skida mantiju, podiže dvor i rezidenciju, piše svoja najznačajnija dela i uređuje unutrašnju upravu, gde smešta Senat, prvu školu i prvu tamnicu.

(Nastaviće se)