Sva nada u ruskog cara

VOĐE Prvog srpskog ustanka sa Karađorđem na čelu bili su svesni da je za njihovu uspešnu borbu protiv još uvek moćnog Otomanskog carstva potrebna međunarodna podrška. Zato su se samo mesec dana posle odluke o dizanju ustanka, obratili svom prvom susedu Austriji. Nade srpskih ustanika da će ova hrišćanska carevina pomoći njihovu borbu protiv Turske, koja je bila oličenje islamske civilizacije, nisu se ostvarile, jer je Austrija u to vreme bila iscrpljena ranijim ratovima i po svaku cenu želela da održi kakav-takav mir sa Portom.

Osim toga, sa stanovišta dugoročnih interesa Habzburške monarhije bilo je mnogo prihvatljivije da Srbi i dalje ostanu pod suverenitetom turske carevine, nego da stvore samostalnu državu. U takvim okolnostima vođama ustanka nije preostajalo ništa drugo nego da se za pomoć obrate dalekoj, ali istorijski i verski bliskoj Rusiji.

Odluka da se Rusija obavesti o stanju u Srbiji i o zločinima koje čine janičari u Beogradskom pašaluku doneta je, kao što se zna, na Ostružničkoj skupštini, maja 1804. godine. U nemogućnosti da uspostave direktan kontakt sa dvorom u Petrogradu, skupštinari su uputili pismo ruskom poslaniku na turskoj Porti u Carigradu, grofu Andreji Italinskom, u kom su napisali: „Mi danas nemamo druge pomoći i nade nego da tražimo zaštitu od ruskog prestola... Naša je želja da zalaganjem svete ruske nepobedive države dobijemo slobodu, da možemo naše hrišćanstvo sačuvati, crkve i manastire podizati i izbaviti se od nesnosnoga jarma turskoga“.

Dok je srpska poruka putovala do Carigrada, u Srbiji se pojavila jedna zanimljiva ličnost - Petar Novaković Čardaklija. To je bio bivši mehandžija koji je uspostavio veoma bliske veze sa austrijskim vlastima prilikom poslednjeg austrijsko-turskog rata (1788-1791), u kom je i sam učestvovao i dobio čin frajkorskog kapetana. On je posle ovoga rata otišao u Beč, a potom u Budim i kao vešt i prodoran čovek probio se u vrhove aristokratskih krugova u austrijskoj i ugarskoj prestonici. Njegova žena je, kako svedoče hroničari, održavala bliske veze sa ruskom velikom kneginjom Aleksandrom Pavlovnom, rođenom sestrom tadašnjeg ruskog cara Aleksandra Prvog.

Čardaklija je uverio Karađorđa da se pismom koje je poslato ruskom predstavniku u Carigradu ništa neće postići, nego je predložio da se uputi jedna srpska delegacija u Petrograd, koja bi o stanju u Srbiji direktno obavestila ruski dvor i tamošnje vladajuće krugove. Srpski vožd je prihvatio ovaj predlog i odmah odredio delegaciju od tri člana, u koju su ušli prota Mateja Nenadović, već iskusan diplomatski pregovarač iz ranijih susreta sa turskim i austrijskim predstavnicima, zatim Jovan Protić, trgovac iz Požarevca, kao i pomenuti Čardaklija.

Sa današnjeg stanovišta, dvesta i više godina unazad, ova voždova odluka bila je više nego hrabra, jer je ruska prestonica bila udaljena nekoliko hiljada kilometara, saobraćajnih sredstava u to vreme gotovo da nije bilo, a Srbija je oskudevala u novcu.

Svesni odgovornosti koju su preuzeli na sebe, delegati su zahtevali da im se izda pismeno punomoćje koje mogu pokazati pred ruskim vlastima. Karađorđe je naredio da se delegaciji izda punomoćje sa sledećim ovlašćenjima:

„1. Što god ova tri pomenuta lica budu govorila, tražila i molila za srpski narod, to sam srpski narod govori, traži i moli.

2. Sve što budu ova tri lica u ime srpskoga naroda ma kome obećavala, ili koga ma u čemu uveravala, to Srbija obećava i uverava“.

Posle toga, u najvećoj tajnosti, u dva sata noću, 13. septembra 1804. godine ukrcali su se članovi delegacije u čamac koji ih je čekao u blizini Ade Ciganlije i krenuli na dalek i neizvestan put, koji ih je vodio Savom i Dunavom do Vlaške, a onda preko Moldavije i Ukrajine do Moskve i Petrograda.

Kada su delegati krišom prolazili pored zidina Kalemegdana i uplovili u Dunav, prota Mateja reče: „Ovako je plovio Kolumbo sa svojom družinom da nađe Ameriku i upozna je sa Evropom, a mi plovimo po tihom Dunavu da nađemo Rusiju, o kojoj ništa ne znamo, niti gde je, no samo što smo u pesmama čuli o njoj i da Srbiju upoznamo sa Rusijom!“

Posle dvomesečnog putovanja i raznih peripetija, prota Mateja Nenadović i njegovi drugovi su 7. novembra 1804. godine stigli u Petrograd. U Rusiji im se pridružio Teodor Filipović, poreklom Srbin, koji je bio profesor Univerziteta u Harkovu i koji im je služio kao prevodilac.

Tada je u Rusiji na prestolu bio mladi i ambiciozni car Aleksandar Prvi, unuk čuvene Katarine Velike, koji će se kasnije proslaviti kao pobednik nad Napoleonom u rusko-francuskom ratu 1812. godine. Ministar inostranih poslova bio je knez Adam Čartoriski, poreklom Poljak, koji je bio veliki carev prijatelj. To je onaj isti Čartoriski koji će četiri decenije kasnije, kada je napustio Rusiju, nagovoriti tadašnjeg srpskog političara Iliju Garašanina da napiše „Načertanije“, odnosno prvi srpski nacionalni program.