Desna ruka knjaza Miloša

TEMELjE srpske službe bezbednosti postavio je još knjaz Miloš Obrenović u okviru Popečiteljstva vnutrenih dela i Popečiteljstva vojenih dela. Sam knjaz imao je uhode koje su mu javljale šta narod priča, a šta spremaju turske age i dahije. Tajni podaci i obaveštenja prikupljani su usmenim kazivanjem očevidaca i plaćenika, pismenim dostavama i putem lozinki. Dana 2. aprila 1831. godine, kada je rođen srpski obaveštajac Sima Nešić, knez Miloš je doneo Uredbu o ustanovljavanju "Tajne policije za političke poslove" u okviru beogradske policije.

Kada se knjaz Miloš po drugi put 1858. godine obreo među Srbima, na čelo grada postavio je Nikolu Hristića, koji pod policijsku prismotru stavlja opoziciju, Turke i druge strance u varoši. Tada je Hristić zapazio jezičke sposobnosti Sime Nešića i postavio ga za prvog obaveštajca Srbije. Njegovom ocu trgovcu Petru Nešiću to nije bilo po volji, jer je želeo da mu se sin bavi trgovinom. Simi se posao dopao, jer je mogao da usavršava znanje jezika, kojim su govorili Jevreji, Cincari, Nemci, Grci, Turci i Srbi.

- Sima je pratio reči nepoznatog zvuka, pripitomljavao ih za sebe i otkrivao tajne sporazumevanja. Kako je rastao, sve se duže igrao tako što je rečenice sa jednog jezika prevodio na drugi, treći, četvrti. Po mišljenju ovoga mladića, ljude je trebalo odučavati od baratanja puškama, a podučavati u baratanju rečima - opisuje ga književnica Svetlana Velmar Janković.

Šetajući po centru grada, zapitkivao je, pričao, pamtio. Na ulici, po Beogradu i Beču, naučio je da priča i pamti na sedam stranih jezika. Srpski i ruski je znao iz kuće, škole i crkve, nemački i latinski je savladao na fakultetu, a grčki, turski, cincarski i ciganski je prisvojio na pijaci.

Kao obaveštajac imao je zadatak da dođe do podataka o turskoj upravi i vojsci. Pritom je koristio svoja poznanstva sa Jevrejima, a glavni saradnik mu je bio trgovac Moša Mevorah. Posebno važne podatke dobijao je od zavrbovanih turskih vojnika i oficira. Da bi se što više približio Turcima, ubacio se u njihovu upravu kao terdžuman, odnosno tumač. Nešić je bio tih, nenametljiv prevodilac, ali talentovani obaveštajac.

- Knjaz Miloš se najviše interesovao kako od Turaka opet da dobije titulu naslednog kneza. Beogradski Turci su, javljao je obaveštajac Sima Nešić, bili prividno nezainteresovani za Miloševe potrebe, a carigradska Porta će odbiti predlog za titulu naslednog kneza, ali će priznati pravo mladom Mihailu Obrenoviću da nasledi oca na prestolu.

U to doba Beograd je bio pun stranih špijuna. Turska, Austro-ugarska carevina, Rusija, Nemačka, Engleska, Grčka i Vatikan imali su svoje agente u liku diplomata, ali i u odori zavrbovanog srpskog činovnika. Posao Sime Nešića je bio da osluškuje šta stranci i agenti govore o Srbiji, šta izveštavaju svojim centralama u Carigradu, Beču, Moskvi, Bonu, Londonu, Atini i Rimu.

Prestonicom su sa Kalemegdana vladali Turci, koji su imali policijske stanice po varoši. Nešić je u tim stanicama radio kao prevodilac, a pošto su neki slučajevi završavali i kod beogradskog paše, Nešić je i njemu prevodio. O tome je Nešić obaveštavao ministra policije Nikolu Hristića, a često i novog knjaza Mihaila.

Kada je u avgustu 1961. godine knez Mihailo počeo da stvara novu srpsku vojsku imao je samo 2.529 ljudi, a trebalo mu je 15.000. Tajni agent Sima Nešić je imao zadatak da sazna šta Turska misli o tome. Iz okruženja samog paše Ašira saznao je da se Turci boje, jer su dobili informaciju da Rusija knjazu šalje 70.000 pušaka, a da Austrija ukida zabranu uvoza oružja u Srbiju. Usput je saznao da Carigrad pravi listu zemalja, koje bi u slučaju rata bile uz Srbiju i time postale neprijatelj Turske.

Sima Nešić je javljao knjazu da su Srbi raspoloženi, a Turci neraspoloženi, jer je mladi Obrenović ukinuo turski ustav i doneo naredbe za uređenje javnog života i zakone o porezima. Carigrad je držao Beograd u neizvesnosti, jer Turci još nisu bili odlučili da li da se vrate kući ili da ostanu u Srbiji. Narod je to osećao, i bio je nervozan.

Trećeg juna 1862. godine, u nedelju špijun Sima Nešić, tumač u srpskoj policiji i redar kad zatreba, za pet dana punio je 31 godinu. Kako beleži Svetlana Velmar Janković, gradski špijun je razmišljao o svojoj budućnosti. Imao je ženu i sina i život pred sobom.

Policiji je javljeno da je tu, na padini Dorćola, kod Čukur česme, nizam, turski vojnik ranio, možda i ubio, srpskog dečaka. Dečak se zvao Sava Petković, i bio je šegrt bakalina Alekse Nikolića. Došao je iz sela Lukova u okolini Kuršumlije, kod svoga rođaka Milenka Petrovića u Jajince kod Beograda, kako bi u Beogradu izučio sarački zanat.

Sima terdžuman pohitao je ka česmi. Ako je u pitanju nesreća, ko će naći pravu reč brže od njega. Iza njega su Đorđe Nišlija, spadalo koje govori neverovatnim narečjem, ijoš dva žandarma. Sima je tada otpratio ranjenog šegrta kući, a nizama su odveli u srpsku policiju.

U prolasku jednom uskom ulicom između sedišta turske i srpske policije, nizam je pokušao da se otme i pobegne u tursku policiju. U tome su ga hteli sprečiti Sima Nešić i žandarm Đorđe Nišlija. Međutim, Turci su zapucali pri čemu su na mestu ubili Simu i Đorđa, a nekoliko srpskih policajaca ranili.

Tako je poginuo prvi srpski špijun u Kraljevini Srbiji. Sima Nešić terdžuman izgubio je život, a narod je dobio slobodu i Siminu ulicu u Beogradu.

(Nastaviće se)