Svirepi ubica tifus

KRAJEM decembra 1902. Nadežda se vraća u Srbiju i nastavlja da radi kao nastavnica crtanja u Višoj ženskoj školi. Uz objavljivanje likovnih kritika, pisala je o događanjima u kulturi, ali i politici i modi toga vremena, nastojeći i na taj način da doprinese napretku zemlje i društva u celini.

Ponesena i duboko pogođena stradanjima srpskog naroda, nošena jakom željom da pomogne svima kojima je pomoć bila potrebna, Nadežda Petrović zajedno s Delfom Ivanić 1903. osniva Kolo srpskih sestara. Na velikom ženskom mitingu, održanom 15. avgusta iste godine, rekla je:

"...Zar se mi smemo nadati da će nam prosvećena Evropa dati pomoć... Zar je njoj stalo do nekoliko miliona Srba... Otresimo se starog nemara, rastresimo lance nehata, priberimo se..."

Nadežda je bila prvi sekretar ove humanitarne organizacije. Godine 1903, kao aktivistkinja Kola srpskih sestara, putovala je po Makedoniji i Staroj Srbiji noseći pomoć tamošnjem stanovništvu postradalom od turskih i arnautskih zlikovaca.

Osim slika, u umetničkoj zaostavštini Nadežde Petrović nalazi se i jedna napisana pozorišna drama inspirisana doživljajima s pomenutog putovanja, koja, međutim, iz političkih razloga nikada nije izvedena. Nadežda se 1904. povlači na porodično imanje u Resniku i u potpunosti posvećuje svom umetničkom radu. Tada je nastalo i jedno od njenih remek-dela - slika "Resnik".

Nadežda se u više navrata bezuspešno obraćala Ministarstvu prosveštenija da joj se omogući napredovanje u službi: želela je da postane klasna nastavnica crtanja, što bi joj, između ostalog, donelo toliko potrebnu povišicu u Višoj ženskoj školi. Uzalud je molila! Odbijena je, najverovatnije zbog svog političkog i društvenog angažovanja.

Ministarstvo prosveštenija nije imalo sluha za Nadeždinu molbu da otkupi dve njene slike za sumu od 1.000 dinara "...ili bar jednu po ceni od 500 dinara pošto mi je nužno da lečim bolesnu sestru i svoj revmatizam koji sam stekla za vreme rata".

Predvodeći svoje učenice, učestvovala je u omladinskim akcijama i manifestacijama podrške stanovništvu Bosne i Hercegovine. A članice Kola srpskih sestara, pod njenim vođstvom, demonstrativno su obilazile poslanstva Rusije, Engleske, Turske, dvor i Ministarstvo inostranih dela šaljući tako pozdrave i podršku porobljenom stanovništvu, pozivajući pritom i žene iz Crne Gore da ih podrže. Duboko odana srpskom rodu, Nadežda je među prvima postala članica Narodne odbrane, patriotskog društva čiji je cilj bio pomaganje Srbima koji su još bili okovani turskim jarmom.

Veoma aktivna na političkom planu, svesna nadolazeće opasnosti od Austro-Ugarske, pisala je Ivanu Meštroviću:

"...Mi smo isuviše žurno izašli sudbonosnim događajima u susret, kod nas je na pragu rat sa Vašom carevinom... Čekamo sa oduševljenjem kada će prva puška pući... Ja idem takođe na granicu, kao bolničarka, da poslužim svojoj otadžbini i da prinesem svoj život ako zatreba... Ja bogme gotovo zaboravih da sam slikarka, politika me je toliko obujmila da nemam ni stanka ni sanka, ne mogu da radim, srce mi je prosto raspolućeno od straha i očajanja za svoj rod..."

Nadeždina kuća postala je centar okupljanja srpskih rodoljuba. Srećom, ona ipak nije zaboravljala da je slikarka! Ponovo se prihvatila kičice i učestvovala na brojnim izložbama. Godine 1910, iako pritisnuta materijalnim nedaćama, otišla je u Pariz i odsela u ateljeu svog prijatelja, vajara Ivana Meštrovića. Na vest o smrti oca, aprila 1911, vratila se u Beograd i nastavila da radi u školi. Očevu smrt je vrlo teško podnela.

Iste godine kad je počeo Prvi balkanski rat, 1912, umrla je njena majka Mileva. Gubitak i drugog roditelja doneo joj je dodatni duševni bol, ali i novi polet da pomogne unesrećenima.

U vojnoj bolnici, gde je radila kao dobrovoljna bolničarka, Nadežda je preležala tifus i koleru. Istovremeno, odlikovana je za revnostan i požrtvovan rad. Godine 1913, posle kratkog predaha, ponovo se pridružila srpskim vojnicima, borcima u Drugom balkanskom ratu. Ni u tako teškim uslovima nije prestajala da slika, pa su iza surovih vojnih pohoda ostajale slike neopisive lepote i visoke umetničke vrednosti. I pored toga je, kao jedina bolničarka, pomagala ranjenima i bolesnima, negujući osamdesetoricu tifusara. Po završetku Drugog balkanskog rata odlikovana je Ordenom za hrabrost i Ordenom Crvenog krsta.

Vest da je Austro-Ugarska 1914. godine objavila rat Srbiji zatekla je Nadeždu u Italiji. Ona se odmah vraća da bi još jednom na delu pokazala veliku odanost domovini i ponovo je pošla s vojskom. Svako zatišje, svaki slobodan trenutak koristila je za slikanje, tako da, prema ocenama likovnih kritičara, ovaj ratni period ima visoku umetničku vrednost i obiluje remek-delima kao što su slike "Kosovski božuri", "Prizren", "Gračanica", "Vezirov most" i dr.

Krajem marta 1915. ponovo se razbolela od tifusa, od čega je i umrla 3. aprila. Niške "Srpske novine" su tim povodom objavile sledeće:

"U nedelju je posle kratkog bolovanja umrla Nadežda Petrovićeva, nastavnica Više ženske škole, koja je kao dobrovoljna bolničarka radila u Prvoj rezervnoj bolnici u Valjevu. Pokojnica je sa velikim požrtvovanjem obavljala bolničarsku dužnost za vreme sva tri rata na bojnom polju u poljskim bolnicama i divizijskim zavodištima. U bugarskom ratu preležala je trbušni tifus u Skoplju. Kao akademska slikarka uzela je živog učešća u jugoslovenskom pokretu i priređivanju jugoslovenskih izložaba i kongresa u Beogradu, Sofiji i Zagrebu. Ona je bila oduševljena Srpkinja i jedna od osnivačica Kola Srbskih Sestara. Slava joj!"

(Nastaviće se)