Kraljici povratka nema

NEPRIJATNA događanja u vladarskoj porodici bila su daleko od očiju javnosti sve do Srpsko-bugarskog rata 1885. godine. Tada već kralj (Srbija je proglašena za kraljevinu 1882), Milan je u ovaj sukob ušao nepripremljen, pa je srpska vojska pretrpela znatne gubitke. Osećajući i lični poraz, on je hteo da abdicira i s porodicom napusti zemlju. Tome se Natalija energično usprotivila u želji da sačuva presto svome sinu.

Pojavila se ideja da kraljica, po kraljevom odlasku, u ime svog maloletnog sina preuzme Namesništvo, što je Milan odbio. Po ko zna koji put zaljubljen u neku drugu ženu, kralj je nastojao da se na svaki način oslobodi kraljice, čemu je i ona doprinosila svojim ponašanjem i javnim istupima protiv muža. Stvoren je antikraljevski blok sastavljen od ljudi koji su nastojali da oslobode Srbiju „nemoralnog i labilnog kralja“.

Kad je 1887. godine Natalija odbila da se rukuje sa ženom grčkog poslanika smatrajući je Milanovom ljubavnicom, kralj je burno reagovao i izjavio da više ne može da živi s Natalijom. Prema sporazumu, sklopljenom odmah sutradan, kraljica je s maloletnim sinom trebalo da otputuje u inostranstvo, gde bi se on, kao prestolonaslednik, godinu dana školovao i pripremao za ulogu vladara Srbije.

Kada je istekla godina i kada je trebalo da se vrati, Natalijin povratak nikako nije odgovarao kralju i on je na svaki način nastojao da se što pre razvede od nje. To je i učinjeno sredinom oktobra 1888. godine. Aleksandar je, posredstvom samog kancelara Bizmarka, a uz pomoć nemačke policije, u Vizbadenu otet od majke i vraćen u Srbiju, dok je Natalija proterana iz zemlje.

Autoritet kralja Milana bio je ozbiljno poljuljan. Porodični i politički skandali bili su stalna tema razgovora u Srbiji - i u narodu i među političarima. Da bi popravio svoj položaj, Milan je decembra 1888. doneo jedan od najslobodoumnijih ustava u Evropi toga vremena. Ali kako nije mogao da menja ni svoju narav ni svoja uverenja, morao je, marta 1889, da abdicira u korist svoga sina. Imao je trideset pet godina.

Ne želeći da se pomiri sa razvodom, progonom i, naročito, odvajanjem od sina, Natalija se žalila Skupštini, ali bez uspeha. Proterivanjem iz Srbije, početkom 1889. počela su Natalijina lutanja po inostranstvu. Mir je našla u Bijaricu, u vili „Sašino“, gde je provela dugi niz godina. Uspela je, zbog posete sinu, da izdejstvuje privremeni povratak, ali je naišla na hladan prijem. Dočekala je ogromna masa sveta, što oduševljenih pristalica - što znatiželjnika. Zvaničnog dočeka, međutim, nije bilo. Kada je kolima prolazila pored dvora, kapija je bila zatvorena. Ne samo što nije mogla da uđe već je ni straža nije pozdravila, iako je bila kraljeva majka.

Živela je u kući svoje bivše dvorske dame, a Aleksandra je viđala veoma retko: za četrnaest meseci svega sedam puta. Loši odnosi u kraljevskoj porodici kulminirali su 1891. kada je Milan, koji je u međuvremenu takođe došao u Srbiju, pristao da ode iz zemlje uz novčanu nadoknadu. Pored toga, bio je primoran da se odrekne članstva u Kraljevskom domu i srpskog državljanstva, uz obavezu da se više nikada ne vrati.

Kraljev uslov je bio da i Natalija bude udaljena iz zemlje, što je, zbog mira u državi, i učinjeno. Kraljica je u prvi mah odbila da se tome povinuje, pa je rešeno da se odluka sprovede prinudno. U Beogradu je izbio veliki skandal, u istoriji upamćen kao „Šesti maj“. Naime, kada su krenula kola s tada već bivšom kraljicom, na Kalemegdanu su se isprečile njene pristalice koje su ispregle konje i Nataliju vratile u njen stan. To je izazvalo žestoke ulične sukobe s vojskom koju je poslala vlada. Kraljica je tokom noći stražarno sprovedena na železničku stanicu, odakle je vozom krenula u izgnanstvo. Ovaj skandalozni događaj dugo je prepričavan ne samo u Srbiji već i širom Evrope.

Budući da se smatrala građankom Srbije, duboko uvređena postupcima aktuelne vlasti, kraljica nije želela da se vrati u zemlju ni posle 1. aprila 1893, kada se Aleksandar prevremeno proglasio za kralja i kada je skinuta zabrana njenih dolazaka. Sina je nekoliko puta posetila narednih godina, strogo vodeći računa da to bude u vreme kada Milan nije bio u Srbiji. Pošto je primetila da njenom sinu više prija društvo njene dvorske dame Drage Mašin, smatrajući tu vezu nepriličnom, pokušavala je na sve načine da ih razdvoji, zbog čega joj je sin pretio optužbama za veleizdaju.

Pretnje i optužbe koje su usledile, Natalijina čast nije mogla da otrpi. Godine 1897. napustila je Srbiju da se više nikada ne vrati. Prešla je 1902. u katoličanstvo, brišući i na taj način sve veze sa zemljom čija je bila kraljica. O njenoj dubokoj povređenosti govori i činjenica da nije prisustvovala ni opelu koje je održano u Parizu posle ubistva njenog sina i snahe Drage Mašin maja 1903. godine.

O njenom životu u progonstvu ima malo podataka. Živela je skromno i povučeno, uglavnom u svojoj vili u Bijaricu. Ipak, vreme je učinilo svoje, pa je i Natalijin otpor prema Srbiji presahnuo. Tokom Prvog svetskog rata učestvovala je u nekim akcijama prikupljanja pomoći srpskom narodu - naročito izbeglicama i ranjenicima. Posle rata je prešla u Pariz, gde je živela u jednom manastiru baveći se, iako i sama siromašna, dobrotvornim radom. Svoju imovinu u Srbiji ostavila je Beogradskom univerzitetu. Umrla je u Parizu 5. maja 1941. doživevši i peti rat. Sahranjena je u Lardiju, gde i danas počivaju njeni posmrtni ostaci.

(Nastaviće se)