Prva ljubav na slici

NATALIJA Obrenović, srpska kneginja, a potom i kraljica, bila je veoma privlačna žena čija je pojava izazivala veliku pažnju. Tamne kose, očiju i tena, prijatnog osmeha, uvek vedra i raspoložena, smatrana je u svoje vreme jednom od najlepših vladarki Evrope. Rođena je kao Natalija Petrovna Keško 2/14. maja 1859. godine (mada se ponegde u literaturi kao mogući datum rođenja pominje i 7. septembar) u Firenci, u imućnoj porodici. Otac joj je bio Petar Keško, Rus, vojno lice, mada se češće pominje kao vlaški spahija, a majka Pulherija - kneginja, Rumunka, poreklom iz Moldavije.

Detinjstvo potonje srpske kraljice, sudeći prema njenim uspomenama, nije bilo najsrećnije. Imala je samo šest godina kad joj umire otac, dok je majka, uvek slabog zdravlja, najviše vremena provodila lečeći se po evropskim banjama. O Nataliji, njenim dvema sestrama i bratu najčešće su brinuli rođaci, uz pomoć francuskih i engleskih guvernanti. Bez majke je ostala u 15. godini i već tada je - kako je kasnije zabeležila - pomišljala na udaju.

Za srpskog kneza Milana Obrenovića prvi put je čula još kao dvanaestogodišnja devojčica, kada je njenu porodicu u Baumgartu kraj Beča posetila Marija Katardži, Milanova baba po majci:

„...Jednoga dana gospođa Katardži mi dade sliku svoga unuka, kneza Milana. Da li pred tim lepim likom, ili zbog nelagodnosti što sam dobila sliku jednog mladića, to ne bih znala reći, tek, pocrvenela sam do ušiju i vrlo sam se zbunila. Otad je ta slika ostala u mojoj sobi, pa kad su mi pomenuli udaju za tog mladića, stvar mi se učinila manje čudna no što bi bila da nikad nisam čula za njega.“

Knez Milan je bio jedan od najlepših i najmarkantnijih ljudi u Srbiji toga doba i već je imao dovoljno iskustva sa ženama, kojima je bio izrazito naklonjen do kraja života.

Veridba je obavljena 25. jula 1875. godine u Beču, a 5. oktobra iste godine, kao 16-godišnja devojka, Natalija Petrovna Keško postala je srpska kneginja Natalija Obrenović. Ovim venčanjem knez Milan je dobio kumstvo ruskog cara i ženu koju je veoma zavoleo. Svadba je bila prilično skromna zbog ustanka u Bosni i Hercegovini i mogućeg rata s Turskom. Iako je na Milana vršen pritisak da objavi rat Turskoj i tako pomogne hercegovačkim ustanicima, knez i krug političara oko njega znali su da Srbija nije vojno spremna. Velike sile poput Austrije i Nemačke, ali i Rusije, svaka iz svojih razloga, bile su protiv ovog rata. Sve tri carevine poslale su svoje predstavnike na Natalijino i Milanovo venčanje.

Srpska javnost je u početku bila pomalo razočarana što se njihov vladar nije oženio nekom ruskom princezom, ali je vrlo brzo mlada vladarka, ipak ruskog porekla, zadobila sve simpatije podanika. Svojim ponašanjem, slovenskim opredeljenjem i ličnim trudom oko pomoći ranjenicima iz ratova koji su usledili, a pogotovu rođenjem prestolonaslednika Aleksandra godinu dana posle udaje, zadobila je i učvrstila naklonost srpskog naroda.

Na dan venčanja kneza Milana Obrenovića s Natalijom Keško, kao da je i nebo bilo protiv tog braka. Kada je svečana povorka krenula iz dvora u crkvu, dan je bio izuzetno lep, sunčan. Narod je oduševljeno pozdravljao. Tokom ceremonije venčanja, nad Beogradom su se nadvili gusti, preteći oblaci, pa je mladence po izlasku iz crkve dočekala tama, uz potmulu grmljavinu. Knez i kneginja su brzo seli u svadbenu kočiju s namerom da što pre odu, ali par belaca - ni da se pomeri s mesta! Deset minuta kočijaši su pokušavali da ih nateraju da krenu. U jednom trenutku konji su se propeli i zamalo preturili kočiju s tek venčanim parom. „O, ovo je loše znamenje! Izgleda da brak neće biti srećan!“, šaputali su Beograđani okupljeni ispred Saborne crkve.

U prvo vreme između kneza i kneginje vladala je iskrena ljubav. Knez je svoja duboka osećanja ispoljavao tako što je na rukama nosio Nataliju po dvoru i, uz poljubac, spuštao je na neki divan. I visoki političari bili su zadovoljni svojom kneginjom jer je Milan, inače temperamentan, nervozan i plahovit, uz suprugu bio smireniji.

Natalija je u Srbiju došla u nesrećno vreme - kada je Kneževina prolazila kroz teške krize. Umesto bezbrižnog života mlade neveste, sačekale su je pripreme za rat s Turskom, do kojeg je, pod pritiskom ratne struje, ipak došlo. Srbija je iz ovog sukoba izašla sa izvesnim teritorijalnim proširenjem, dobivši Niški, Pirotski, Toplički i Vranjski okrug. Odlukom Berlinskog kongresa 1878. Srbija konačno postaje nezavisna država.

Tokom prvih deset godina boravka u Srbiji, Natalija je doživela čak tri rata. Mnoge nedaće kroz koje je zemlja prolazila - ratne krize, besparica i, povrh svega, lični bol zbog gubitka drugog sina, uticali su na lagano ali neminovno međusobno udaljavanje kneževskog para.

Prvobitna obostrana snažna zaljubljenost polako je iščezavala i prerastala u mržnju. Jedan od prvih sukoba među supružnicima je izbio kada je trebalo da daju ime novorođenčetu. Knez Milan je želeo da svom prvencu i nasledniku prestola da ime Miloš, po dedi Milošu Velikom, rodonačelniku dinastije, ali i po imenu svoga oca. Kneginja se tome oštro usprotivila, energično zahtevajući da dete dobije ime Aleksandar, po ruskom caru. Bila je toliko kategorična da je na kraju ipak ostalo po njenom. I drugi, rano preminuli sin dobio je rusko ime - Sergej. Poživeo je samo pet dana.

(Nastaviće se)