Tuga za sinom Milanom

IZGRADNJA Konaka kneginje Ljubice u Beogradu, počela je 1829. godine. Završen je 1831. a pet godina kasnije dograđen je i amam. U toj kući kneginja je boravila kad bi dolazila u Beograd. Imala je svoje posebne odaje gde je primala zvanične posete - ne samo naših državnika već i posete stranih diplomatskih predstavnika. U zapisima savremenika ostao je i opis njene sobe:

„...Soba je bila zastrta ćilimima, a na jednom od uzvišenijih minderluka sedela je Ljubica. U sobi nije bilo ni stola, ni stolica. Više minderluka bile su police na kojima je stajalo poređano razno voće, najčešće jabuke...“

Vezana za opis sobe u Konaku kneginje Ljubice u Beogradu, ostala je zabeležena jedna anegdota:

„Kada je predstavnik ruske vlade, baron Liven, bio 1841. u Srbiji, sa zadatkom da izmiri kneza Mihaila sa ustavobraniteljima, učinio je i zvaničnu posetu kneginji u njenom konaku. Istina, Liven je posetio Ljubicu tek posle protesta koji je, u kneginjino ime, učinio njen sekretar Sreta Popović, kod baronovog sekretara. Pošto je Liven boravio u Beogradu nekoliko dana, a nije učinio kneginji posetu, ona je kazala Popoviću da pita baronovog sekretara da li baron zna da je ovde kneginja mati. Popović je to saopštio baronovom sekretaru, a ovaj baronu Livenu, koji se izvinjavao da nije znao niti mu je ko kazao za kneginju. Odmah potom baron izvesti jednog dana kneginju da će joj učiniti podvorenje.

Pošto baron sa svojim uzanim pantalonama sa štrufnama ne bi mogao na minderluk sesti niti noge opružiti, na Popovićevu sugestiju, kneginja naredi da se donesu dve stolice. Kada je baron došao, on je poljubi u ruku, a ona njega u čelo i požele mu dobrodošlicu. Zatim ga upita najpre za njegovo zdravlje, pa onda za zdravlje ruskog cara i carice. Posle toga nastade razgovor između kneginje i barona, i to o političkim pitanjima, naročito o mogućnosti povratka kneza Miloša u Srbiju, na čemu je kneginja posebno insistirala“.

Ljubica je bila besprekorna domaćica, nežna i dobra majka i odana supruga, za koju su brak i porodica bili svetinja. Svoju decu je volela do obožavanja i nikada se nije razdvajala od njih. Mada neobrazovana, kneginja je dobro znala koliko je važno biti školovan čovek, pa je zato nastojala da njena deca dobiju najviše obrazovanje koje je tada u Srbiji bilo moguće. Naročito je bila posvećena obrazovanju svojih sinova, mada ni kćeri nije zapostavljala. Za njenu mlađu kćer, Savku, zna se da je, između ostalog, govorila italijanski jezik i svirala klavir.

Brižna i požrtvovana mati, Ljubica je bolno doživela smrt svog starijeg sina. Milan je odmalena bio slabe telesne građe, veoma osećajan, tih i ćutljiv.

Knez je polagao velike nade u Milana. Kada je 1839. godine Miloš bio primoran da napusti Srbiju, za kneza je, po naslednom pravu, proglašen njegov stariji sin - knez Milan M. Obrenović II. Budući da je već tada bio teško bolestan od sušice, on zapravo nikada nije vladao. Pričalo se da nije ni znao da je postao knez, a za oca je mislio da je na nekakvom putovanju. Umro je iste godine, u naručju majke, koja ga je negovala do poslednjeg trenutka. Milan je vladao samo dvadeset šest dana.

Kada je umro Milan, majka ga je uz pomoć sveštenika i jedne žene okupala, obukla i u potpunosti pripremila za sahranu. Potom se i sama spremila i tek tada, kukajući, oglasila smrt svoga sina, koji je sahranjen u Crkvi Svetog Marka u Beogradu.

Milana je nasledio brat Mihailo. Rođen septembra 1823. godine u Kragujevcu, detinjstvo je proveo u svom rodnom gradu i Požarevcu, uvek uz majku i brata. Školovao se u kragujevačkoj gimnaziji, a potom u Temišvaru i Parizu. Pored osnovnih predmeta, učio je muziku, crtanje i igranje. Njegovo visoko obrazovanje upotpunjavalo je i poznavanje nekoliko stranih jezika. Ipak, prvo pravo vaspitanje pružila mu je majka, od koje je nasledio dobro srce i plemenitu narav.

Mihailo, koga je otac zvao Manja, a kako se on kasnije, kao knez, i potpisivao, bio je dete koje je okolina veoma volela: plav, nežne spoljašnosti, živahan i veseo, ponekad možda nestašan, ali uvek razgovoran i ljubazan.

Kada je knez Miloš 1839. proteran iz Srbije, Mihailo je otišao sa ocem, ali se po Milanovoj smrti, na Ljubičino insistiranje, vratio i bio izabran za kneza. Ova Mihailova vladavina trajala je do 1842. godine. Tada je i on pod pritiskom opozicije morao da ode iz zemlje. Treći Obrenović imao je nepunih sedamnaest godina kada je prvi put stupio na presto.

Godine 1858. na Svetoandrejskoj skupštini izglasano je da se Miloš vrati u Srbiju, pa se i Mihailo januara 1859, posle sedamnaest godina odsustvovanja, vratio u otadžbinu. Za vreme kratkotrajne, druge Miloševe vladavine Mihailo je u vlasti učestvovao veoma diskretno, da ne bi povredio oca. Od Miloševe smrti, 1860. godine, Mihailo je vladao sve do maja 1868, kada je prilikom jedne šetnje u Košutnjaku ubijen u atentatu. Za razliku od oca, nepismenog seljaka, knez Mihailo je bio obrazovani vladar zapadnjačkog tipa. On je ostavio dubok trag u našoj novijoj istoriji i svakako nije zaslužio nasilnu smrt.

Ljubičine i Miloševe kćeri se u literaturi pominju uzgred. Najstarije njihovo dete, Petrija (ili Perka), udala se 1824. godine za zemunskog trgovca Teodora Hadži Bajića. Bila je gotovo nepismena, a pisma koja je upućivala ocu potpisivala je štampanim slovima. U braku sa Hadži Bajićem imala je petoro dece.

Za razliku od sestre, mlađa kćer Savka (Jelisaveta) dobila je mnogo bolje obrazovanje - kako u kragujevačkoj osnovnoj školi, tako i kod privatnih učitelja. Godine 1831. udala se za Jovana Nikolića, plemića i spahiju iz sela Rudna u Tamiškom Banatu, sa kojim je imala četiri sina.

(Nastaviće se)