Odana narodu i Milošu

PRVA kneginja obnovljene Srbije, Ljubica Obrenović, rođena je 1785. godine u rudničkom selu Srezojevci u staroj, uglednoj srpskoj porodici Vukomanovića. "Otac" srpskog pozorišta, Joakim Vujić zabeležio je da su Vukomanovići "bili česni i bogate gazde, ljudi koji su počitanije i kod naroda imali".

O Ljubičinom rođenju prepričavana je legenda koju je i sama kneginja kasnije kazivala. Prema rečima njene majke, nekoliko dana po rođenju u kuću Vukomanovića došao je neki Turčin na konak. Čuvši da dete plače, on upita čije je. Pošto mati odgovori da je njeno, Turčin reče da se mora poturčiti. A kad je doznao da je devojčica i da je rođena sa dva crna mladeža na plećima rekao je: "Čuvajte je dobro; ona će nekad za glavara od zemlje znati. Druge nije, mora se poturčiti."

Uplašena majka je, po kneginjinim rečima, iste noći prenela dete u devetu kuću da ne bi bilo silom poturčeno. Detinjstvo i ranu mladost Ljubica je provela u rodnom selu i roditeljskoj kući pomažući majci u svim domaćim poslovima.

Kakva je bila ova žena na kojoj su, kako je govorio, "ostale oči" budućeg Miloša Velikog, a koju je on kasnije zapostavljao i ponižavao? Savremenici su zabeležili da je bila srednjeg rasta, lepa i radna, veoma razumna i prema svima dobra. Ne zaboravljajući svoje poreklo, kada je htela - umela je da pokaže ko je i šta je. Ljubaznošću je pridobijala okolinu. Govorila je lepo i lako, ali i ubedljivo. Veoma pobožna, uvek se trudila da učini kakvo bogougodno delo i pomogne sirotinji. Njen neobično jak i čvrst karakter bio je svima dobro poznat. Umela je, kad je to bilo potrebno, da razgovara sa narodom.

Uz svog muža, Ljubica je u 19. veku svakako bila najpopularnija i najpoznatija ličnost u srpskom narodu. Stranac koji je tridesetih godina posetio Srbiju, zapisao je: "...Srbi dobro cene svoju kneginju i kada bi njen muž slučajno umro, drži se da bi javno mišljenje predalo gospođi Ljubici namesništvo kneževsko..." Razumna i bistra, ona se snalazila i u najtežim situacijama.

Ljubica se odevala jednostavno. Nosila je odeću kao i druge bogatije žene, a u vreme teških i mučnih dana tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka imala je za pojasom i dva mala pištolja. Kasnije je oblačila srpsku građansku nošnju. Nije volela raskoš, niti je nosila mnogo nakita.

Posle pogibije rođenog brata Jove, u boju kod Požarevca 1815, nikada više nije stavila minđuše. Za bratom je mnogo tugovala. Kada je dobila vest da je poginuo, otišla je na bojište da ga vidi i sahrani. Tom prilikom pokazalo se njeno duboko osećanje za svoj rod: odano i požrtvovano brinula je o srpskim ranjenicima. Priča se da je brata sahranila u blizini požarevačke crkve i svojom rukom, pored groba, zasadila dva jablana govoreći: "...Rastite, rastite i pričajte jedan drugom kako tuži srce sestrino za milim bratom svojim..."

A posle smrti starijeg sina Milana, juna 1839, dugo je nosila crninu. Opisujući kneginju iz tog vremena savremenici su zabeležili da je "...sa crnom šamijom, raspletenom kosom i crnom vezenom haljinom više ličila na kakvu kaluđericu negoli na vladajuću kneginju..."

Što se raskoši tiče, jedini izuzetak Ljubica bi činila za vreme velikih praznika i u dane primanja. Bilo je slučajeva kada se pojavljivala svečano obučena i s velikom pompom. Jednom prilikom, u Kragujevcu, došla je na neki bal sa sinom Mihailom u kočijama u koje su bila upregnuta četiri konja. Iako su sve zvanice već bile na okupu, orkestar je tek po njenom dolasku počeo da svira.

U teškim vremenima umela je da ispolji ličnu hrabrost i srčanost kad god je bilo potrebno. Prvi put je to pokazala kada je, po propasti Prvog srpskog ustanka, Miloš hteo da je pošalje s decom i svojom majkom u Crnu Goru ili Nemačku. Energično je odbila njegov zahtev govoreći: "...Živa neću iz svoga zavičaja, a mrtvu me mogu i psi izesti..." Bežeći ispred turske odmazde, Ljubica je Miloševog momka, Marka Štitarca, zaklela da nju, decu i svekrvu pokolje kako ne bi pali u ruke Turcima. Dobro je znala kome je ovo rekla: da je bilo potrebno - Štitarac bi to i učinio!

Mnogobrojni su primeri Ljubičine hrabrosti. Kada je u boju na Ljubiću Miloš uzmakao pred Turcima i sa saborcima došao svojoj kući, a znajući da se u drugim krajevima Srbije vode žestoke borbe, rekla je: "Eto vidite šta rade ljudi! A vi, šta ste učinili? Kecelje ženske pašite, a mi žene da idemo da se bijemo."

Uz hrabrost i odlučnost, krasila ju je i plemenitost. Kada je 1842. godine u Beogradu umrla Karađorđeva udovica Jelena, njena venčana kuma, po Ljubičinom nalogu svečano je opojana i saonicama prebačena u Topolu da se sahrani. Kneginja je pratila pokojnicu do samoga groba i u Beograd se vratila po završetku svih pogrebnih ceremonija.

Kneginja Ljubica je imala još jednu lepu osobinu: bila je to ogromna ljubav prema svom narodu i otadžbini. Stoga nije čudo što je na samrti poručila Mihailu: "Sine, majka te ostavlja u amanet narodu tvome koji je dokazao da te ljubi. Ljubi, sine i ti svoj narod više nego samog sebe!"

(Nastaviće se)