Šakići krvavih ruku

Posebno je odgovoran za masakr Srba avgusta 1941. na drvenom mostu, koji su za svoje potrebe podigli Nemci (železni je bio srušen). Tom prilikom je u logor sprovođeno oko 250 Srba, od kojih je većina pred mostom, na mostu i u Savi pobijena. One koji su skakali u Savu sa mosta i tako se pokušavali spasiti, gađali su iz svih vrsta oružja i retko koji se uspeo spasiti. Zbog svih tih zločina Državna komisija za ratne zločine okupatora i njihovih pomagača, proglasila ga je za ratnog zločinca, koji je uhvaćen 1945. i osuđen na smrt streljanjem (kazna je izvršena).

Sin Dinko, već krajem 1941, kao član ustaške mladeži se u ustaškoj odori šepurio sa kamom i pištoljem na opasaču, ulicama Bosanskog i Slavonskog Broda. Februara 1942. iako sa nezavršenom osnovnom školom (u 13. godini prekinuo školovanje) postao je ustaški zastavnik (oficir - prvi čin) u ustaškom odbrambenom zdrugu (puku) u Jasenovcu. Krajem 1942. postavljen je za šefa opšteg odseka - šef kancelarije Koncentracionog logora Jasenovac. Polovinom 1943. unapređen je u ustaškog poručnika i postao „časnik“ u komandi logora Jasenovac.

Ova grupa „časnika“ (oficira) su bili izvršioci svih zločina u logoru. Sve koljač do koljača: Mima Pavičević, Modrić, Matković, Naletić, Šarić, Đerek, Salić, Mihaljević Mateja Josip, Brzica Petar. Šakić je prednjačio svojim zločinima i nagrađen unapređenjem u viši čin - ustaški naTporučnik. Postavljen je aprila 1944. za komandanta - upravnika ili zapovjednika Koncentracionog logora Jasenovac. Na toj dužnosti ostao je do 1. decembra 1944. U međuvremenu se oženio ustašicom iz Koncentracionog logora Stara Gradiška Nadom Tanić Luburić. I ona je proglašena za ratnog zločinca i spada u grupu ustašica koje su činile nečuvene zločine, posebno nad ženama i decom u logoru Stara Gradiška.

Od tada je i Dinko postao ljubimac Maksa Luburića, te ga je premestio kod sebe u Zagreb, u Komandu ustaške odbrane u čijoj nadležnosti je bio i Koncentracioni logor Jasenovac. U Jasenovac se vratio aprila 1945. da sa ostalim „časnicima“ unište tragove svojih zločina. Početkom maja 1945. beži iz Zagreba u Austriju, kao čuvar Ante Pavelića, zatim „pacovskim kanalom“ u organizaciji sveštenika Krunoslava Draganovića u Đenovu - Italija, a odatle u Argentinu. Svakako ne pod svojim imenom i prezimenom, već kao Ljubomir Bilanović.

Kad je Maks Luburić ubijen u Španiji 20. 4. 1969. isto tako kako je ubijao u logoru Jasenovac, šipkom i nožem, Dinko Šakić je doleteo sa američkim pasošem u Španiju da preuzme štampariju i vođstvo ustaša u emigraciji. Učestvuje u otmici aviona švedske kompanije 15. 9. 1972. u cilju spasavanja ustaše Mire Barišića, ubice-atentatora jugoslovenskog ambasadora u Paragvaju Momčila Vučekovića, ali su tom prilikom greškom ubili urugvajskog ambasadora Karlosa Abdalu. Barišić je ubio 15. 4. 1971. uz pomoć ustaše Anđelka Brajkovića i jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića.

Dinko Šakić je procenio da se obnavlja Nezavisna Država Hrvatska, pa je delimično 1990. u Blajburgu otkrio svoj identitet, a u potpunosti 1995, kad je u Argentini dao intervju jednoj lokalnoj TV - Kanal 13 i argentinskom magazinu.

Na to je reagovala tadašnja vlada Savezne Republike Jugoslavije i od argentinskih vlasti tražila njegovo izručenje. Međutim, odmah su reagovale vlasti Republike Hrvatske i zatražile njegovo izručenje, navodeći da se radi o državljaninu Hrvatske. Argentinske vlasti su udovoljile zahtevu Hrvatske i Dinka Šakića izručile 18. aprila 1998. Prva saslušanja Dinka Šakića otpočela su 19. juna 1998, a sudski proces pred sedmočlanim većem Županijskog suda u Zagrebu, počeo je početkom juna 1999. Odbranu je Dinko Šakić završio krajem juna 1999, nakon čega je izrečena presuda da je kriv za RATNE ZLOČINE, i osuđen na 20 godina robije iako je po hrvatskim zakonima mogla biti izrečena i kazna od 40 godina.

No, to i nije bilo nikakvo iznenađenje, jer je veće Županijskog suda u Zagrebu izbeglo da ga osudi za genocid, kao da nije reč o Koncentracionom logoru Jasenovac, već o radnom logoru.

Izdržavajući kaznu u zatvoru Lepoglava, Šakić je umro 15. 7. 2008. godine i sahranjen na Mirogoju u Zagrebu, uz prigodan ustaški govor i crkveno opelo. U Zagrebu je ostala njegova supruga Esperansa Tanić de Bilanović Šakić ili Nada Tanić - Luburić, kako se zvala u Konclogoru Stara Gradiška. Županijski sud u Zagrebu je odbio optužnicu protiv nje za počinjene zločine sa obrazloženjem „nema dokaza“.

Ustašku Upravu ženskog dela koncentracionog logora Stara Gradiška, sačinjavale su ustašice: logornica Maja Budžon iz Bakra i „dužnosnice“: Milka Pribanić iz Zagreba, Božena Obradović sa Korduna i Nada Tanić - Luburić iz Livna.

Po zapisu Berger Egona: „... Pljačkale su i oduzimale sve od zatočenica. Tukle su, kažnjavale, bacale u samice i same ubijale za sitnicu“.

A u sećanjima logorašice-deteta Ljiljane Ivanišević piše da je ustašica Nada Tanić-Luburić kaznila grupu logorašica sa „dva dana bez vode“ zato što su spasile iz poljskog klozeta Jevrejku Levi-Bendli, koja je u ta dva dana i umrla.

(Nastaviće se)